Очи су огледало душе, али по теорији руског научника, др Мулдашева, много више говоре о спољашњем свету, о нама самима, па чак и древним цивилизацијама.
Др Ернст Рифгатович Мулдашев, познати руски очни хирург, академик и изумитељ трансплантационог материјала "алопланта" помоћу кога је постало могуће лечити дотад неизлечиве очне болести, постао је познат широком кругу читалаца у Русији не по својим изузетним хируршким достигнућима, већ управо по овој необичној књизи која залази у граничне области науке. Књига се зове "Од кога смо постали" и већ је у Русији доживела неколико издања.
Како сам Мулдашев каже, све је почело тиме што се као офталмолог заинтересовао за једно једноставно питање: зашто ми једни друге гледамо у очи? Покушавајући да то одгонетне, дошао је до веома интересантног открића: да пречник рожњаче представља апсолутну константу Ијудског тела! Све остале димензије се разликују, али је пречник рожњаче и код деце и одраслих, старих и млађих, ситнијих и крупнијих особа - увек исти. Ово откриће му је омогућило да заснује нову дисциплину - офталмогеометрију - која омогућава да се анализом геометријских односа елемената очију - капака, сузног канала и др. Реконструише читаво лице и општи изглед човека, па чак просудује и о неким карактерним цртама или обољењима.

Средњестатистичке очи
Измеду осталог, Мулдашев је своје офталмогеометријске методе употребио да упореди геометријске карактеристике очију разних раса. То гаје довело до закључка да постоје очи које представљају статистичку средину свих раса на Земљи и да оне припадају тибетанској раси. На основу степена сиичности очију разних расасатибетанском, он је разрадио схему хипотетичке миграције Ијуди саТибета, која прати постепену промену очних карактеристика у зависности од четири главна пута миграције. Ова схема, која је у целини наведена у књизи, се на заиста изненадујући начин слаже са историјским чињеницама.

Очи на тибетанским храмовима
Оно најзанимљивије је, међутим, дошло када је један пријатељ овог изузетног хирурга, вративши се са алпинистичке експедиције на Хималаје, донео фотографију необичних очију које красе сваку ступу (храм) у Непалу и Тибету. Научник не би био научник када не би био доследан у свом методу и Мулдашев је сместа применио свој метод реконструкције лица и телесног облика на хипотетичког човека коме те очи припадају. Облик који је добио се разликовао од облика савременог човека.

Експедиција на Хималаје
Др. Мулдашев је своју реконструкцију носио по разним офталмолошким конференцијама по свету и показивао је колегама. На основу разних наговештаја које је добио, почео је да верује да је хипотетички облик до кога је дошао заснован на одређеним стварним чињеницама. Али, коме би могао да припада? Да би одговорио на то питање, са неколико колега упустио се у не баш наивну експедицију по Индији, Непалу и Тибету. Мулдашев је одлучио да сакупи што више чињеничног материјала, исказа и сведочанстава свих оних који би могли да му нешто више кажу о питању које гаје интересовало. Поред тога, сакупио је и проучио је обимну литературу из области религија, историје и традиционалних веровања Истока. Сви подаци до којих је дошао као да су указивала у истом правцу и он је на крају одлучио да постави хипотезу да облик који је реконструисао припада човеку давне претходне цивилизације, од кога се заправо, развио савремени човек. Хипотетички, Мулдашев га је назвао "Атлантиђанином". Посебне карактеристике његових очију су овом сјајном офталмологу откриле да човек те древне цивилизације није водио чисто копнени, већ амфибијски (водоземачки) облик живота.

Загонетни самади
Захваљујући својој истраживачкој упомости, доследности и добрим намерама, које су му отварале и иначе затворена врата, Мулдашев је дошао до недвосмислених података да се у пећинамаТибета још увек могу наћи "тела" Ијуди, припадника хипотетичке цивилизације "Атлантиђана", који су пре много, много векова ушли у измењено енергетско стање, тзв. стање дубоког самадија, у коме тело постаје непокретно и тврдо као камен, потпуно престаје размена материја, а душа, иако је слободна, задржава везу са телом и може да се у њега врати по потреби.
Они сачињавају залиху, који је др Мулдашев назвао "Генетски фонд човечанства", то јест, залиху живота која може да се "активира" уколико би дошло до глобалне катастрофе и уништења живота на површини Земље, и тако обнови живот на нашој планети.
Та залиха је, како верује Мулдашев, постојала од самих почетака човечанства, а постоји и данас - из, по њему, сасвим разумљивих разлога!

У самади пећини
Захваљујући подацима које му је дао један панченлама (високи ранг тибетанских лама) који је побегао са Тибета у време кинеских прогона, у једном тибетском сеоцету Мулдашевје нашао тзв. "Посебне Ијуде", чуваре једне самадипећине. Они су располагали свим подацима који су му били потребни. Али, ови Ијуди, на његова упорна настојања да сазна конкретне ствари и чињенице, напосто нису хтели да одговоре. Смелом и радозналом научнику је сада било сасвим јасно даје дошао до срца једне огромне и добро чуване тајне. Ипак, његова смирена упорност, искреност и очигледна добронамемост топиле су лед неповерења и на крају су Посебни Ијуди одлучили да му покажу улаз у самади пећину. Међутим, упозорили су га: те пећине су заштићене посебном врстом "психоенергетске баријере", кроз коју неприпремљен човек не може да прође; ако би покушао дато учини на силу, напросто би умро... Мулдашев подробно описује како је на сопственој кожи и те како осетио веома реално деловање те "психоен-ергетске баријере".
Све стручне детаље свог истраживачког поступка као и ток узбудљиве експедиције у коју се упустио Мулдашевје детаљно описао у својој књизи. У њој је изнео обиље материјала, стручних и научних чињеница како из домена његових личних стручних и медицинских истраживања, тако и из радова других истакнутих руских лекара, као и из граничних области науке, дословне транскрипте разговора које је током експедиције водио са ламама и упућеним Ијудима, преко 200 илустрација и фотографија, укључујући и фотографије чувара самадипећине (иако са заклоњеним очима, јер аутор каже да нипошто не жели да потпуно обелодани ту велику и за човечанство витално важну тајну).
Ауторова размишљања су крајње смела, али логична и заснована на науци, чињенични материјал који износи заиста наводи на размишљање, а прича о самој експедицији чита се као најузбудљивији роман.
лако се вео тајне, како сам Мулдашев каже, тек одшкринуо, откриће до кога је дошао би могло да потпуно измени све наше погледе на историју човечанства...
Горан Бојић