Ричард Холбрук, осиони каубој Стејт департмента и некадашњи балкански "миротворац" поново је у седлу свог верног коња Србофоба. То само по себи није вест; Холбрук се повампирио још пре две године, кад је представљао Императора Буша Мањег на обљетници "геноцида" у Сребреници.

Холбрук пише месечну колумну за Вашингтон Пост, водећи дневни лист америчке престонице, који се дичи својом Србо- и Русофобијом. Присетимо се само уводника из јула прошле године, који је оптужио "тврдоглаву" Србију и "злобну" Русију (!) да својим одбијањем праведног и правилног евро-америчког плана за "конашно решење" балканске кризе (тј. стварања независног Косова) доводи у питање мир у Европи, и на крају изразио наду да ће Србија да "изабере боље вође" од Тадића и Коштунице, пошто су ови "задојени отровом национализма." Од речи до речи, таман тако као што сам цитирао.

Тај уводник је изгледа толико остао у Холбруковом памћењу да његову тезу преноси, скоро инегрално, у својој колумни која се јуче (13. марта) појавила у Посту. Потсећа прво читаоце на Косово, "ударну вест 1999. када је 78 дана НАТО бомбардовања, предвођеног Америком, ослободило регион са огромном албанском већином од репресивне српске контроле."

Сада се, каже Холбрук, Београд противи Ахтисаријевом плану јер "Срби Косово сматрају својом историјском територијом, али ја оно сада више од 90% албанско. Срби ће на крају морати да се суоче са истином: Србија је Косово изгубила заувек, као последицу политике диктатора Слободана Милошевића."

Оним "ослободилачким" коментаром Холбрук недвосмислено показује где стоји, а занимљиво је и што се дичи водећом америчком улогом у том злочиначком подухвату. Али ово да је Србија "заувек" (пази!) изгубила Косово због Милошевића... то је преписано из приручника Међународне кризне групе - одакле су га преузели и Чедисти, уосталом.

Шта је то Милошевић урадио на Косову? Бранио инегритет Србије од терористичке организације која је за циљ имала одвајање дела територије Србије и његово етничко чишћење - а што се и десило после уласка НАТО окупатора. Каже се да је у томе "претерао," да су српска војска и полиција по Космету чиниле зверства равна геноциду... Молим лепо? Да се разумемо, ја сам морално против сваке државне репресије, била она српска, америчка, руска, кинеска, суданска или чија већ. Али шта су то српска војска и полиција радиле што Американци, Руси, Кинези, Турци, Французи, Енглези и ко зна ко све не није - и не би - урадио у сличним условима? Чак штавише, која би то држава на свету повукла војску и малтене предала део земље терористима како би показала добру вољу (споразум Холбрук-Милошевић из октобра 1998.)?

Прича о наводном српском геноциду на Косову је толико декласирана, више је чак ни Албанци озбиљно не спомињу. Небулозне оптужбе и фалсификоване слике са CNN-a заменили су чврсти докази албанског дивљања над Србима, рушење кућа, цркава, гробаља, минирање возова и аутобуса, каменовање, силовање, спаљивање, клање, и томе сличне манифестације "слободе" и "демократије" на амерички начин.

Холбрук цинично тврди да Ахтисаријев план пружа заштиту Србима "који су изабрали да остану на Косову." Као, ови што су отишли пребијени и спаљени су то урадили слободном вољом. Албанци, бива, нису имали ама баш ништа с тим, као што немају ни са чињеницом да се скоро нико од Срба није вратио. Ем немају у шта, ем их убију кад покушају. Али то је демократија, је ли... Или беше оно демократура? Ако су Срби (и Роми, Турци, и друге заједнице које су вековима постојале на Косову, како под Османлијама тако и са "злим Србима," а тек сад их под албанском "демократијом" нестаје, гле чуда) толико "заштићени" у присуству десетина хиљада НАТО трупа, колико ли ће тек да буду кад од њих "заштиту" преузме преобучена ОВК? Ма има ли то игде у свету?

Али нису проблем Албанци, не никако... Проблем - по Холбруку - је Русија, која под "ауторитарним" Путином покушава да угрози амерички Pax Europa. Као, Москва даје погрешне сигнале Београду, није Русе брига за Србе, све је то цинична манипулација... А Американце је то брига за Србе, господине Холбрук? Стварање независног Косова није цинична манипулација, кршење међународних, европских, америчких и српских закона? Сигнали које Вашингтон шаље Београду су, као, прави? Па ко још нормалан може овакве баљезгарије да схвати озбиљно? Довољно говори о степену идиотизма у Вашингтону да је данас мноштво читалаца Поста, навиклих на сличан тон, потврдно климало главом на ове Холбрукове "мудролије."

У једном моменту, "дипломата" који то никад није био каже: "Србија би могла да има светлу будућност у Европској унији, ако би само могла да превазиђе сопствене историјске митове који је коче."

Чини ми се пре да је онај ко гаји апсурдне историјске митове управо Холбрук, односно његови налогодавци, када народу који је пет векова чекао да се врати на Косово поручују да га је изубио "заувек" због прегршти терористичких нарко-долара и жеље ласцивног америчког императора да га историја запамти по нечему значајнијем од прељубе са секретарицама. Земља у којој је други светски рат "древна историја" би да диктира шта ко сме да памти.

Брука.

Labels: Holbruk, Kosovo, Vasington Post

Labels: Hitler, Hrvatska, Kosovo, Nacisti, Srbija

У рубрици "Речи и мисли" на НСПМ, видим данас овај цитат из НИН-а, од марта 2000. године:

"Та прича о денацификацији српског народа је чиста глупост. Са милион избеглица у Београду и Србији и без Срба у Крајини, у Сарајеву и на Косову да ми неко прича о колективној одговорности и о томе да треба денацификовати Србе, то је цинично."

Милошевић? Шењељ? Коштуница? Не. Нико други него Зоран Ђинђић, тада председник Демократске странке а касније премијер и секуларни великомученик "демократске опције."

Данас та политичка опција, којој су уста пуна хвалоспева Ђинђићу, а која тврди да једина нуди демократију, бољу будућност и "европске интеграције," сматра неоспоривом чињеницом да су Срби нацисти.

Да су Срби заиста такви као што их "борци за људска права" описују, зар би ти "борци" уживали већ годинама монопол на јавно мнење, отворено радили за стране режиме, или се кочоперили по парламенту и минситарствима? Зар би Наташа Кандић и њој слични у "фашистичком" систему могли да се овако понашају? Или би их прогутала нека модерна варијанта Дахауа?

Али ово је логика - а то је модерним зелотима "демократије и људских права" (до јуче чуварима социјалистичког самоуправног братства и јединства) страно колико и историјским нацистима. Не тиче их се што Хитлер живи у Митровици, или на шећеру у Хрватској; они проблем - баш попут Хитлера - виде искључиво у Србима.

Како после свега овога ико са иоле памети може да их схвати озбиљно?

Labels: denacifikacija, Djindjic, Srbija

Пресуду Међународног суда правде коментаришем сутра на Antiwar.com, па нећу да овде улазим у детаље. Засад ћу само рећи да је пресуда много више добра него лоша. Лоши аспекти су углавном признавање икаквог легитимитета незаконитом трибуналу, кроз позивање на "случај Крстић" да би се установило постојање "геноцида" у Сребреници, као и апсурдна осуда Србије што "није спријечила" нешто над чиме (како сам суд констатује) није имала утицаја и за шта није могла да зна.

Не треба заборавити ни вербално-правну акробатику око надлежности; испада да Србија не може да тужи НАТО 1999. јер није чланица УН од 1992, али може да буде тужена од стране БиХ 1993. зато што... ух, зато што суд тако каже?

Најважније је ипак што је МСП пресудио да у БиХ није било геноцида (иако је Сребреница названа "геноцидним чином"), нити агресије из Србије. Дабоме да тиме нису задовољни многи Муслимани и Хрвати у БиХ, који и дан-данас вјерују у причу Алије Изетбеговића о "србочетничкој агресији и геноциду." Чују се осуде типа "какав је ово суд" и "па цијели свијет зна" и "свима је јасно"... али очигледно тај "цијели свијет" се своди на територију од Цазина до Горажда, а "сви" на онај дио становништва Босне кога представља Хариса Силајџић. А тај суд који им сад не ваља је баш онај којим су се протеклих 14 година заклињали као највишом институцијом свјетске правде.

Такве реакције ме подсјећају на виц који сам чуо у Сарајеву током рата, кад је Изетбеговић по ко зна који пут одбио мировни план са Запада - не зато што би то била подјела (наводно) драге му јединствене БиХ, већ зато што није добио довољно територије.

Сједе Мујо и Суљо, пију кафу, пуше, и шуте, к'о што је и ред.
Наједаред са јави Мујо: "Је ли, Суљо, кол'ко су један и један?"
Суљо потегне цигарету, сркне из филџана, и одврати: "Два."
На то Мујо уздахне, одмахне главом и отресе пепео. "Мало, брате."

Labels: BiH, humor, politika, rat

Колико се по империјалној штампи пише о "неизбежној" независности Косова, није ни чудо да је бар део тог сентимента осмозом прешао у српску јавност. И онда долази оно неминовно "Да ли је могло другачије?" и томе слична самодеструктивна дискусија.

Интроспекција сама по себи није лоша. Посвуда видимо и људе и народе који немају ни трунке самокритичности, и онда западну у демагогију, мржњу, ароганцију моћи, итд. Све то штети људима око њих, а коначно и њима. Али вишак интроспекције ствара сличан ефекат, само са другачијим предзнаком (штети прво себи, па онда и другима). Једно је учити се на сопственим грешкама, а нешто сасвим друго кривити прво и једино себе за ствари над којима објективно није могло бити контроле. Треба бити довољно мудар да се види шта човек може и треба да промени а шта не може. Отимачина земље, уништење државе и сатирање народа сигурно нису, и не могу да буду, нешто са чиме било ко треба да се помири. Па ни Срби.

Суочени са светом апсурда, који има врло мало смисла ако се на њега гледа из перспективе друге половине 20. века (заједничкој већини политичких актера данас), Срби имају тенденцију да уче погрешне "лекције" из деведесетих. Како вели колега из Ангмара:

Једна политичка групација је потпуно опседнута новим комунизмом у виду "евроатлантских интеграција" и нуде га народу у Србији као псеудо-религиозну идеологију која ће руком однети све њихове проблеме. У том циљу ништа није испод части да се уради: растурање војске, касапљење школства у виду политички коректних програма, уништење дипломатске службе...Што би им предаја територије била проблем? Такви људи не могу да бране српско право на Косово и Метохију јер им није у менталном склопу да тако нешто раде. То би ишло против њихове идеолошке матрице, што је за њих незамисливо.

Други се супростављају таквим лудачким потезима и идејама али њихова грешка је у другом правцу. Они гледају на САД пре свега као на гвоздени монолит који се не може променити и на који се не може утицати. Ако је то било тачно током 1990-тих, то данас дефинитивно није случај, поготово након 11. септембра. Ово не значи да би САД учиниле салто мортале ако бисмо активније радили али би сигурно многи планови антисрпских кругова у Вашингтону били знатно отежани.

Чињеница је да Србији треба јак савезник али је исто тако чињеница да она не сме да постане било чија клијент-држава, поготово оних организација које активно раде против ње јер би то у значајној мери сузило њене спољнополитичке могућности. Уосталом, прочешљајте мало историју: клијент-државе никада нису добро пролазиле.

И даље се, дакле, гледа на свет кроз хладноратовску визуру: Москва или Вашингтон (или Брисел), нечији се вазал бити мора. А да ли је баш тако? Евроатлантисти заступају једну ирационалну, догматску идеју и не презају да за њено остварење искористе сва средства. Проблем је што њихови противници (међу које убрајам и себе) углавном немају артикулисану позицију. Кажу "Ма хоћемо ми у Европу, али..." као да им није јасно да у том моменту, после "али," све што имају да кажу више није битно. Докле је дошла та само-негација да више нико не сме ни да помисли да би живот у слободи, без диктата било Москве, било Вашингтона, било Брисела или неког четвртог, био и примеренија и позитивнија алтернатива доктрини која на сав глас прокламује да "алтернативе нема"?

У конкретном случају Русије и Косова, једна ствар треба да буде јасна. Ако Русија помогне Србима, што може да се деси али и не мора, то ће да уради не из братске љубави или православне солидарности, већ зато што би то било у њеном интересу. Е сад, идеално би било да је тај интерес одржање принципа у међународним односима, како би се оно што се десило у Југославији деведесетих више никада никоме не би поновило. Али ни у ком случају Москва неће да буде српскија од Срба, и да своје мукотрпно зарађене дипломатске жетоне ставља на сто пошто су Срби већ бацили карте.

Суштина шараде "статусног процеса" и целог пратећег циркуса ових протеклих неколико година је да сопствена правила, барем на папиру, спречавају Империју да напросто отме Косово од Србије, већ се од Срба тражи да га предају добровољно. Није злочин ако се жртва сложи, је ли. А жртва нипошто не сме да се сложи, без обзира какву надокнаду злочинац нуди. Још ако не нуди никакву...

А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије.

Labels: Kosovo, perspektive, politika, Srbija

Вјекослав Радовић пише Мајклу Полту, у данашњем Гласу jавности :

Ваш напор је, у маркетиншком смислу, заиста шармантан подухват у борби да се преокрене јавно мњење у Србији у корист независности Космета, да би отимачина деловала "демократскије". Испада да сте нас и бомбардовали само зато што нас волите!
Ваш претпостављени господин Данијел Фрид претходно је изјавио да се јавно мњење у Србији мења у Вашу корист. Закључио је то само на основу једног текста у "најстаријем" и "најутицајнијем" листу на Балкану.* Зар дан у Стејт департменту, заиста, почиње са Политиком, а Ваш читањем писама у Гласу јавности? Свака част!

Међутим, брине ме што ви формирате своје ставове на проценама деце комунистичких генерала, попут колеге из Политике, а игноришете поруке попут оног испруженог средњег прста у једном београдском таблоиду. Ви би макар требало да знате да комунистима ништа није свето и да ивер не пада далеко од кладе. А, Ваши главни миљеници и узданице у Србији управо су деца комунизма, прерушена у демократе!

Видим, обојица смо натурализовани Американци, само што сте Ви рођени у Аустрији, а ја у Хрватској. Али, верујте, г. Полт, чак и да сам Папуанац, гледајући шта радите овом народу - постао бих Србин! Јер ако су то што Ви овде радите идеје Вашингтона, Џеферсона и Линколна, онда неко од нас није Американац. И не дозвољавам да сте Ви то више него ја. Да Вас можда није спопао жал за Аустроугарском монархијом?

[...] Уместо да се суочите са истином, Ви Србима ултимативно поручујете: "Можете прихватити нашу руку и изабрати успешан пут, или се повући у прошлост испуњену бесом, која не нуди будућност..." Зар не схватате да је рука која им отима Косово за Србе рука лопова и џепароша?

[...] И, маните се услуга деце комунистичких генерала. Није реч о парама, али не заборавите, екселенцијо, да су та деца издала и сопствене родитеље.

(*мисли се на овај текст Бошка Јакшића у Политици)

Labels: Amerika, Kosovo, Radovic

Један од савремених митова српске политичке сцене је да је косовска криза почела доласком на власт Слободана Милошевића, тачније судбоносним речима "Нико не сме да вас бије!" изреченим 1987. године у Косову Пољу. Империја се свим средствима трудила да наметне причу о Милошевићу као "извору зла" на Балкану, и ту причу прихватају и подржавају сви балкански сепаратисти, од Љубљане до Приштине.

Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...

Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.

Labels: 1987, Istorija, Kosovo, Milosevic

Занимљив коментар Ђорђа Вукадиновића (НСПМ) из јутрошњег издања Политике, ставља Ахтисаријев предлог у контекст ситуације у Србији.

...глупо је љутити се на Ахтисарија. Финац је од почетка био само поштар, нервозни изасланик и повремено арогантна марионета оних који су га, упркос његовим рђавим балканским референцама, на то место поставили, ту задржали и на крају изразили „задовољство његовим радом” и његовим „компромисним предлозима”.

... интересантно је да српска јавност, или бар оно што ових дана доминира нашим медијима, не само да се устручава да покаже прстом на Мартијеве налогодавце, него се и према њему самом опходи са очитим вишком поданичке снисходљивости и рајетинског менталитета. Има ту, дакако, доста политикантства и страха да неко други (Коштуница, или – још горе – радикали) не извуче политички профит, да се не угрозе петооктобарске „тековине”, да се народ не разочара у праведност Великог брата, да не девалвира „евроатланска” мантра и не компромитује се главни изборни адут овдашњих демократских снага. Али има, такође, и искрене стрепње да нам се не понове деведесете, да земља не заврши у изолацији и да читаво друштво не потоне у политичку и егзистенцијалну неизвесност.

Манипулатори страха српског друштва у политикантске сврхе с једне стране тврде да Ахтисаријев предлог, ето, и није толико лош, а да сигурно није коначан.

С друге стране, међутим, непрестано се, још и пре него што су преговори отпочели, сугерисало да је „све изгубљено”, „Косово дефинитивно отишло”, а сваки труд на том пољу напросто бесмислен и узалудан.

Међутим:

... најбизарнији су били покушаји да се потенцијална агресија јавности скрене са „забрањеног” објекта и изручи на одлазећу српску владу. Можда су у влади заиста требали да приме Ахтисарија – кад већ нису умели да убеде сопствене медије и да објасне сопственим грађанима зашто је бојкот боље решење. Али напросто је комично гледати каква је и колика хистерија настала због тог Коштуничиног геста... Дакле, с једне стране, Косово је, наводно, изгубљено још одавно („још је Милошевић изгубио Косово”), и са тим се, је ли, треба што пре помирити, али је, истовремено, и Коштуничино тврдоглаво одбијање да прими Ахтисарија разлог што ће Косово да буде независно. А уколико се којим случајем усуди да се не појави ни на најављеном плеј-офу бечких преговора, његове заслуге за независно Косово постаће веће од Тачијевих. Све у свему, на крају испада да су за пројектовани српски губитак и флагрантно кршење међународног права на Косову и Метохији криви сви – сем Ахтисарија, Американаца, Харадинаја, Чекуа... И њихових београдских адвоката и сличномишљеника.

(Комплетан чланак у архиви Политике.)

Уместо планираног надовезивања на актуелни коментар Witch-king-a, поткрепићу његову тезу цитатом најновијег хита Срђана Богосављевића, неуморног ударника и ауторизованог жреца овдашње индустрије јавног мнења. Наравно, мудрости попут ове, одашиљу се у остатак света најчешће са проверене фреквенције Министарства Истине, одакле би друго. Дакле, г. Богосављевић је дошао до следећег закључка:

Ако се додају елементи који побољшавају статус неалбанског становништва на Косову, најспремнији на компромис су Срби, па Албанци, а најмање косовски Срби, закључак је истраживања које је спровео Стратеџик маркетинг.

Две трећине грађана су, према истом истраживању, за улазак у Европску унију, али ако је то на било који начин условљено Косовом, број опада на пола.

Одлично! Ето нама новог кривца за то недопустиво кашњење у ЕУССР... Зли косовски Срби, тако неспремни на компромис са сопственим убицама... Вероватно је Богосављевић пешке обишао преостала српска гето-насеља јужно од Ибра, дочекиван хлебом и сољу од стране ражалованих УЧК-оваца, и лично се уверио са каквим опасним и бескомпромисним српским екстремистима ти мирољубиви и компромису склони романтици имају посла.

Немам воље ни да коментаришем даље (а о аспектима досадашњег рада ове агенције, и што-је-баби-мило-то-баба-и-изброји-играња са процентима, потребна је посебна анализа коју остављамо за неки други пут; баш као што су и подаци из цитираног дела такође прича за себе). А нема ни ефекта. Ко год је макар површно пратио објективни и непристрасни рад Стратеџик Маркетинга, зна да би Богосављевићу & Ко. позавидели и уредници Ким Џонг Илове државне телевизије, на толикој решености да се ни по коју цену не скрене са Јединог Пута (с тим што овима Брисел дође отприлике оно што је севернокорејским колегама Пјонгјанг). Него, чисто нека остане забележено то да је косовско-метохијским Србима, ето, замерено чак и то што не показују довољно ентузијазма према државотворним напорима Чекуа и Тачија.