На делу је тактика корак по корак. Најпре неславни политички споразум, потом ССП са суспензивним дејством, потом преговори Приштине и Београда о животним питањима, па споразум о заштити националних мањина... све док се не учини беспредметним инсистирање о непризнавању Косова
Већ дуже време тешко је говорити о званичним ставовима српске дипломатије о било ком питању спољне политике Србије. Постоје ставови политичких партија, председника републике, председника владе, појединих министара, као и ставови чланица и званичника ЕУ и НАТО о спољнополитичким приоритетима Србије, али ни у једном од тих случајева не може се говорити о званичним ставовима дипломатије, односно Владе Србије. Све то указује да је неопходно што пре дефинисати стратегију спољне политике Србије. Надамо се да ће то учинити нови сазив Народне скупштине на предлог нове владе. И да то неће бити понављање досадашње реторике о тзв. три стуба спољне политике Србије, јер је српска спољна политика последњих година - без иједног стуба.
Стратегија спољне политике Србије треба да произађе из њеног геополитичког положаја, пројекције економских, енергетских, безбедносних и цивилизацијских интереса као и из њених искустава из ближе и даље историје. То не сме да буде скуп импровизација, већ резултат озбиљних анализа најбољих и најстручнијих умова Србије који ће добити потврду у највишим институцијама политичког система. Лично верујем у концепт уравнотежене спољне политике и у расподелу српских спољнополитичких интереса на суседе, Европу, велике силе и земље у развоју (НЗ).
Србија треба да прихвати и примењује стандарде ЕУ у економско-технолошком развоју, продуктивности, заштити природне околине, правном систему. Штетно је и контрапродуктивно, међутим, било какво зарицање на верност ЕУ, лицитирање са роком за чланство, проглашавање ЕУ као једине алтернативе. То у потпуности одговара интересима ЕУ, али смањује вредност Србије као озбиљног партнера. Србија не сме да затвара очи пред чињеницама као што су - да је највећи број чланица ЕУ учествовао у агресији НАТО против Србија (СРЈ) 1999, да носи одговорност за људске жртве, за огромну ратну штету и друге тешке последице са којима ће се Србија још дуго суочавати.
Разуме се да сада није требало потписивати ССП. Ако ни због чега другог, онда зато што оно у овом часу представља очигледно мешање ЕУ у изборни процес у Србији. Потписивање ССП говори да је Србија остала без државничке политике и то у тренутку када јој је таква политика потребнија него икада. Сви, па и државни и национални интереси подређују се дневнополитичким и изборним интересима појединих странака, па чак и појединаца.
Разуме се да ССП није политички неутралан у односу на статус Космета, јер ЕУ није неутрална на тзв. план Ахтисарија, нити је неутрална у односу на илегалну независност коју је признала већина чланица ЕУ, међу којима и Немачка, Британија, Француска и Италија. Штавише, ЕУ као целина, а не као поједине чланице, улази на Косово и Метохију да би на црно преотела мисију УН (Унмик) и обезбедила консолидацију илегалне творевине.
Рецимо да је недавно потписани текст ССП истоветан са оним који је Влада Србије одобрила и парафирала новембра 2007. ЕУ је у међувремену 14. децембра 2007. на самиту ЕУ прихватила начелно да ће бити укључена у процес транзиције ка примени тзв. плана Ахтисари. ЕУ је била укључена и ангажована у припреме и координацију проглашења илегалне независности што су, поред осталог, потврдили и записници о разговорима председавајућег ЕУ (Словеније) са америчком администрацијом. Објављивање тзв. независности координисано између вођства ЕУ и САД извршено је 17. фебруара 2008, а потом је уследило и признавање од већине чланица ЕУ.
Тачно је да један број чланица ЕУ није признао и вероватно неће, бар не у скорије време, илегалну независност Космета. То, међутим, није постојана, трајно загарантована политичка чињеница која, како поједине странке и поједини политичари у Србији тврде, представља ослонац Србији да унутар ЕУ брани суверенитет и територијални интегритет. На то су, да подсетимо, поодавно јавно упозорили председник Француске Саркози, премијер Велике Британије Браун, француски министар Кушнер, немачки амбасадор Цобел, а ових дана и министар спољних послова Белгије Карел де Гухт. То што министре, или председнике и премијере, после оваквих јасних изјава, тобоже, демантују њихови чиновници није политика, већ тактика и наводна брига о образу њихових пулена у Београду.
Србији се, кажу поједини политичари у Београду, не поставља услов из ЕУ да најпре призна илегалну независност, одузимање Космета, па да онда буде кандидат за чланство. Такве изјаве представљају потцењивање здраве памети, потцењивање политичке зрелости друштва. Најпре, не једном су српски политичари нудили и давали Западу (читај ЕУ, САД, НАТО) далеко више него што се од Београда тражило. Сетимо се само српског премијера који је својевремено изненадио своје саговорнике у Вашингтону нудећи им два батаљона српске војске за војне интервенције у Авганистану и Ираку. Друго, све што ЕУ поставља као услов Србији не саопштава се јавно и директно пре него што се доведе до тачке без повратка. Зар би неко у Бриселу био толико плитке памети да уочи избора постави јавно услове који би упропастили шансе његових фаворита. На делу је тактика увлачења Србије у млин за млевење по методу корак по корак. Најпре неславни Политички споразум, потом ССП са суспензивним дејством, па преговори Приштине и Београда о животним питањима и споразум о заштити националних мањина... И редом. А на крају, и земље чланице ЕУ које засад не признају илегалну независност Приштине закључују да је процес нормализације између Београда и Приштине поодмакао и тако учинио беспредметним инсистирање на даљем непризнавању. Шта ће онда бити ослонац Србији да тобоже, изнутра, брани свој суверенитет и територијални интегритет?

Аутор је председник Београдског форума за свет равноправних, некадашњи шеф дипломатије СРЈ
Живадин Јовановић