Сеп. 14, 2000 - Захваљујемо Србину у Свајцарској за овај цланак

По немацком израдио Васа Пелагиц 1879
У мјесто предговора и увода
Данас кад европске дипломате, гоне Србију и Румунију да признају Цивуте и њиову вјеру, као равноправне са осталим дрзављанима пред законом – ова је књизица потпуно умјесна и “цјелисходна.“
Данас, кад се Цивути све висе и висе угњездјују не само по варосима, него и по селима, неопходно је нузно за сваку породицу свих покрајина, где Цивута има, да ову књизицу добро процита и упамти; јер она је правилно огледало Цивута, из којег се види, да њима и сами бозанствени њихов закон-„Талмуд“налазе да варају, закидају, грабе, залагивају, пањкају, мрзе, упропасцују, гуле и убијају све народе који Цивути нијесу.
Данас, кад се Цивути смирено и плацно Богу моле, не само у цркви-синагоги-него цак и по улицама, да их свијет види као скромне и побозне људе, треба сваки да сазна, сва наведена дата и доказе ове књизице, па це увидети страховите узасе, које Цивути и њихово јевандјеље-Талмуд, свему нецивутском свету спрема.
Уз то, из ове књизице свак це увидети, да „мудре дипломате“европске, које веле, ко дјоја, да раде за мир, сигурност, морал, правду, срецуи благостање народа, да ти мудри дрзавници и крманоси Европе, под заститом Цивута и њихове вјере, мозда и нехотице и по незнању, узимају у заститу превару, лаз, подлост, грабез, мрзњу заблуду и убијство свих Нецивута, дакле и нас Хрисцана, камо и ми Срби припадамо.
Посто они процитају ову књизицу или велику књигу “Дие Ситтенлехре десТалмуд`с“ стампану у Берлину 1876. године, увјерице се о истинитости насих ријеци.
А да је та књига и овај извод из ње потпуно вјерна, сведоце наведени цитати узети из самог бозанственог Талмуда, кога је цијелог свог зивота проуцавао др. Аугуст Роллинг, а који је ради бољег доказа полозио 1000 талира награде свакоме ономе, који изнадје да је ма који цитат у његовој књизи лазан. Таку награду одредио је за то, сто Цивути говореци таоцима да су ко бајаги, наведени цитати неистинити и да тога у Талмуду нема, али на залост њихову, вели поменута књига њемацка, јос нико досада није могао погријеске наци и награду од 1000талира добити.
Стога је та књига,тески камен спотицања за Цивуте и њихову вјеру, за њихово постење и морал, цим се они толико по свијету фале и размецу.
Др.Аугуст Роллинг, писац те за Цивуте узасне књиге, морао је побјеци у Америку, због освете „богоизабраних“ израиљцана - које нас народ зове Цивути, а и сваког оног који је у себицности њима раван, крстио јеименом „цифта“.
И цувени науцар Хердервели у својој књизи “Идеје за историју цовецанства“: Ми сматрамо Цивуте, као параситско биље, које се готово свима европским народима о врат објесило, те им мање висе зивотну снагу, крв и сок из тијела испија.“ И философи њемацки- Кант и фихте, тако исто мисле о Цивутима, велеци, да је то народ преваре, народ код кога се градјанска цаст не трази.
Због тога ето и ми велимо, да је неопходно нузно, да свак зиви, ко с Цивутима и њиховим једномисљеницима пазарује и зиви, добро изуци све мјере тезине и дузине и све рацуне, који су нузни цовеку да зна израцунати тацно све, сто купује и продаје, јер бесавјесна цифтарија узасно закида и опкрада јадни народ и при мјерењу и при рацунању.
У име тога требало би одма ни цаса цасеци, да опстине, свеценици, уцитељии сви пријатељ инарода, отворе недељне сколе и јавна предавања, да у њима и муско и зенско, и старо и младо, науце све мјере и рацуне, сто му при продаји куповању треба.
То је, као и сва ова књизица, заститник од поплаве цифтинске пријеваре и грабези. За ово би требало и саме скупстине и сабори народни да се брину и упуства дају, да би се сто поузданије и скорије до цијели досло.
Нек нико не мисли, да смо ми као људи, противни равноправности Цивута, јер ми пропадамо оним људма, који проповједају не саморавноправност, него и једнакост и братство свију људи и народа, дакле иЦивута; али никоме не признајемо равноправност, који вјерује у Талмуда и подобне лудорије, које проповједају: заблуду, омразу, лаз, превару и стамањивање свега онога, сто у Талмуда не вјерује. Равноправност треба признати Цивутима само онда кад се одреку Талмуда, па пригрле вјеру истине и правицности, братства и једнакости, јер дотле треба по Талмудски одмјеривати и судити свима онима, који и сами по Талмудски мјере и суде.
В.П.
Рекав толико умјесто предговора и увода, прелазимо излагању навода, цитата и вјерозаконског цивутског уцења Талмуда, које је у поменутој њемацкој књизи стално излозено. Извадјање ово поцињемо овим редом.
1. О Цивутима и њиховим близњим* уци Талмуд овако : „Богу су милији Цивути но Андјели“ (Тр. цхолин ф.91.2).
„Да Цивута нема на свијету, не би ни сунце сјало, ни киса падала, нити би икаква благослова било на земљи.“ (Тр. јебам. ф.63.1).
„Сваки они који није обрезан по цивутски, јеретик је и безаконик.“ (Тр. Берацх. Тр. 47.2.)* За Цивуте су близњи само Цивути, а сви остали народи за њих су невјерници, јеретици-отпадници и безбозници.
„Као год сто је цовек над зивотињом, тако је и Цивутин над свим народима свијета од Бога постављен.“ (Иб. ф.101.2).
„Који би Цивута цусио, осинуо. Толико је уцинио гријеха, као да је самога Бога осамарио“ (Тр. Санцх. ф. 58.2).
„Као сто је син од оцева тијела, тако је и Цивутин од бозијега тијела, па зато сваки Нецивутин мора главом платити, који би се усудио Цивутина туци“ (Ибид).
Ста висе Талмуд, описујуци благе рајске дане вели: „да су сви народи, који Цивути нису пси и магарци“ говореци да су благи дани само за Цивуте, а не за јеретике, за псе (Тр. Мегилла. 7.2).
„Куце Нецивута, куце су зивотињске“ (Леб. Тоб. Ф. 46.1).
Никоме, ко није Цивутин, не треба милости и помоци указивати“ (Тр. Јебам ф.12).
„Забрањено је безбозника поздравити“ (Тр. Гиттин. ф.62.1). али ипак вели даље: “Цовек ваља да је увек лукав у страху бозијем“ (Тр. Берацх ф.17.1). “па стога, поздравимо и невјерника само зато да му се показемо уцтиви, мирољубиви и пријатељи, и да отклонимо сумњицења и изазивања“ (Иб. и тр. гиллан ф. 61.1).
„Допустено је пред безбозником (нецивутином) претварати се, да те не остети и не уједе“ (Тр. Лота.ф. 41.2).
„Најбољем јеретику узми зивот, само ако мозес“ (Тр. Абода. С. ф. 62.2. И Вен.Сопх. 13.3.9).
„Слободно је убити онога који цивутску вјеру порице“ (Тр. пес.ф. 122.2).

„Праведно је у опсте јеретика стаманити“ (Иб. ф. 4. 2. Тес.).
„Ко пролива крв оних, који нису Цивути, веле рабини, Богу зртву приноси“ (8Фалк. Сцхим. ф. 247.3; Бемид. б.р.п. 21. ф .229.3).
„Заповијед „не уби“ знаци и вази само за Цивуте, а не за невјернике.“ („Орао“ Мајмонидес.фад. цх. 4.1.ф.47.1); „јер ко убије једну цивутску дусу, вели Талмуд, том се рацуна, као да је сав свијет поубијао, а ко одрзи једну цивутску дусу, тај је уцинио дјело, као да је цио свијет одрзао“ (Тр. Санх. Ф. 37.1).
Ма да Талмуд прави неку разлику измедју Хрисцана и Перзијанаца и Хананаца, ипак вели да су и Хрисцани „јеретици, незнабосци и невјерници“, дакле и за Хрисцана вази све оно сто је довде навадјано. Тако Талмуд вели: „Ма да су Хрисцани незнабосци, али ипак слободно је о њиховом празнику с њима трговати“ (Тр. Абода с. ф.2.1).
А Раси без околисања вели: „И најбољег медју Хрисцанима треба удавити“ (14. Ед. Ам. 7.А).
И тако по бозанственом цивутском закону – Талмуду, сви народи, који нису Цивути „безбозници су, пси и магарци“, које треба побити. Но поцем се данас прва поцаст одаје великасима, сто су одозго, зглаве, то у то коло спадају и добротвори цивутски, господа дипломате, који на конгресу у Берлину висе радисе и вјецасе у заститу Цивута, но о оној многобројној бједној сиротињи, која је из нузде буну подигла, и која је у томе истоцноме рату остала без идје ицега.
2. О властитости или приватној својини говори свето писмо – Талмуд овако: „Бог је дао власт и право Цивутима (израиљцима) на зивот и имање свију народа“ (Сепх. Ик. 3 цп. 25; Ит. Фалк. Сцхим. ф. 83. 3н 533).
„Опљацкати неверника са свијем је дозвољено, а тако исто и надницу му закинути“ (Бабам. ф. 111.2).
Заповјед мојсијева „не укради“ знаци да Цивутина не покрадес и не остетис, а не невјерника (Сапх. Низ. 105.2 “Орао“Мајмунидес“).
За Цивута крадја, није и не мозе бити крадја, јер сав свијет припада од Бога њима у имање и властитост. Он узме само оно, сто му треба и сто је његово.
3. О надјеним стварима Талмуд говори: „Који невјерникову изгубљену ствар надје и поврати му је, грјеси Богу, јер тиме јаца моц безбозника“ (Орао“ Мајмонидес фед. Цх. 4.11.3. Ф. 31.1; и Тр. Санх. ф. 76.2; Тр.Баба. к. ф. 113.2).
„Ако Цивутин надје признаницу своју, коју је дао невјернику за узајмљени новац, не треба му је вратити, јер обвеза престаје цим је њу Цивутин насао. А ако би насао сам од себе, у име Бога хтео признаницу натраг вратити, то рабин мора реци :„ако хоцес да славис име Бога, то цини сто ти припада, то јест, не јацај моц невјерника и задрзи оно, сто ти је од Бога по закону одредјено“ (Раби Јерухам.Сепх. месцх. 51.4).
4. О каматама (о интересу) Талмуд уци. „Забрањено је невернику без интереса (камате) давати (Тр. Абода. С. ф. 77.1. Пск. Тос. 1). И сам Бехај, који је дрзао за себе да је непогрјесив вели: „Цивутине! Зивот сваког оног, који није Цивутин у твојој је руци, а јос висе његов новац.“ (Иб. 24.1).
Оцевидно је да се овим не само даје маха најнецовецнијем интересу, гулењу народа, него тиме се уступа Цивутину иметак и крв невјерника и уци сваком разбојниству.
По светој књизи тој „изабрани народ“ осјеца се позван да зиви од одабраних повластица, гди се највисе закајисарити мозе, велеци: “Нема горег ни лосијег посла од обрадјивања земље, од земљорадње; јер кад ко 100 сребреника у трговини има, мозе сваки дан меса и вина имати; копак улози 100 сребреника у земљорадњу, мозе само соли и купуса јести“ (Тр. Јебам. ф. 63.1).
Јамацно због таквог философирања Талмудовог, готово нидје нико не мозе видити Цивутина да копа и зање, а сваки их види како једу зараду и израду копаца и зетеоца.
5. О превари ово уци Талмуд: „Цивутин мозе невјерника преварити и огулити га, али свог близњег – израиљца не треба варати“ (тр. Баба. м. ф. 61.1.Тос; Тр. Мегилла 13.2).
Даље вели Талмуд: „Ако би Цивутин имао неку распру или сведоцење с невјерником пред судом, треба да све могуце уцинис, да твој брат Цивутин распру добије“
О Раби Самујилу, једноме од највецих цивутских патријараха, прица Талмуд да је рекао:“невјерника преварити слободно је; те је и сам једног невјерника преварио, узев му једну боцу златну за 4 драхме, а он је мислио да је од туца и при том му је јос једну драхму закинуо“.
Раби Бренц писе у своме „Јуденбалг“-у стр. 21 овако: Ако би Цивути цитаве недеље тумарали тамо амо варајуци Хрисцане, то нека се у суботу сви скупа саберу и своје славне марифетлуке исприцају један другоме велеци: “невјернику треба и срце из груди исцупати и најбољега медју Хрисцанима убити“ –наравно ако се мозе.
Ето у томе се састоји цивутско постење, које им света и бозанствена књига Талмуд оцински улијева.
Због таког славног, или као сто вели др. Аугуст Роллинг срамног вјеронаука Талмудова, Цивути су му остали неминовно вјерни кроз сва времена и медју свима народима. Али данас и дјеца вец увидјају да му не остају Цивути вјерни сто су побозни и постени, вец за то сто им та света књига ради богатства и опстанка кајисарског народа цивутског сваку подлост допуста.
6. О богу цивутском Талмуд такодје до узаса смјесне слике прица
Та света књига „избраног народа бозијег“ ево ста вели о Богу: По њој дан има 12 сати. У прва три сата Бог сједи и проуцава закон; у другим трима сатима суди, у трецим храни цио свијет, а у последња три сата Бог сједи и игра се са краљем риба Левијатаном.
Менахем вели уз то да Бог ноцу уци Талмуд (ф. 97.3. п.17)
За Левијатана вели Талмуд да му је цељуст тако велика да риба од 300 миља дузине у њега уци мозе и да му је Бог због те грдне велицине морао зену одузети, јер би се се свет са тако преголемим цудовистима напунио, која би све потрла. С тога је велики Бог мускарца засјекао, а зенскињу утаманио, осолио и оставио за цаст праведнима у рају. (Тр. Абода с. ф. 3. и Баба б. ф. 74.1.2).
„Игра бозија са Левијатаном трајала је само до разорења Јерусалима (А а. О). Од тог доба Бог се престао играти и са Левијатаном и са Евом, са којом се од прије играсе„. (Тр. Берацх. ф 61).
Послије разорења Јерусалима и прогонства Цивута по свијету, плаце Бог зато, сто је сагријесио због разорења цивутског Јерусалима и свој богоизбрани народ по свијету растурио. (Тр. Цхагига ф 5.2)
„Тај гријех бозији тако је велики да Бог у сва три дијела ноци сједии рице као лав, јадикујуци сто је куцу израиљеву опустио, цркву порусио и сагорео и дјецу своју по свијету растурио“. (Тр. Бер. ацх ф 31).
„Од тог доба Бог на овоме свијету нема висе простора од 4 миље, а прије тога он је сав свијет испуњавао“. (Ибид. ф 11.1) и (Тр.Бер. 1. ц).
Разорење Јерусалима и прогонство Цивута медју отпаднике по свијету,Бог на особити нацин откајава и грехе испаста.
Он је сваки дан по двије сузе у море спустио, али његове сузе са таким страовитим урнебесом падну у море да се цује по свему свијету и да од тог терета и удара земљотрес бива. (Тр. Берацх ф 59.1. Цхагиг. ф 5.2).
По Талмуду и саму заклетву своју Бог порице. Тако се био заклео, да они Цивути неце имати вјецног блазенства у рају који су се у суме разбјегли у вријеме гњева бозијег, али доцније видио је Бог своју погрјеску, покајао се и узео своју ријец натраг, те тако те Цивуте помиловао. (Тр. Санли ф 110.2.) На другом мјесту Талмуда стоји да Бог мозе од криве заклетве одустати. Један од цивутских мудраца прица, како је цуо, гди Бог јадикујуци за разарањем Јерусалима вице: „Теско мени! ко це ме разрјесити од неправо уцињене заклетве и задане ријеци“! (Тр. Баба б. ф 74.1). Но има један моцни андјео; звани Ми, који сједи измедју неба и земље и тај је кадар разрјесити Бога, од криво задане ријеци и уцињене заклетве. (Мег. Амулек. Ф. 1.4).
Као сто се Бог криво зарицао и заклињао, тако је исто и лагао по ријецима Талмуда, а нароцито кад је хтио да помири Аврама са Саром. Усљед тога и сама света књига, Талмуд, допуста лаз, гди је она нузна ради мира. (Тр. Баба м. ф 87.1).
Тако ето вели свето писмо „избраног народа“ о Богу, његовој науци и нарави.
Талмудов Бог изгледа као дјак који уци, као картадзија који игра с краљевима риба, као зенскарос, који се и са Евом игра неки игара, као лаза који цас обеца, а цас опет порице, као цовек и дијете, које плаце и окајава своје грије, као потцињени момак, који добија опростај од Андјела и.т.д. Накратко реци, цивутски Талмудов Бог изгледа смијесан и напрасит као дзандрљив лонцар, који лонце гради па их онда лупа. Због свега тога многи це циталац реци: до врага и Цивути и Талмуд, заједно са њиовим тако накарадним Богом!
7. О месији вели Талмуд ово:
„Месија це доци и повратити краљевину Цивутима, а остали народи сви це њему и њима слузити и потцињени бити“. (Тр. Сцабб. ф 120.1; Тр. Сах. ф 88.2.99.1)
„Тада це сваки Цивутин имати 2,800 слугу и 310 слускиња (Фалк. Сцим. Ис. 56.4. н. 359; Бецхај. л. ц. ф. 168 П. 37. у.а; Тр. Санх. ф 101.1). Али прије тога бице узасан рат, који це две трецине људства стаманити. У њему це Цивути толико орузја задобити да це требати седам година да га сагору и истопе“. (Мајене јесц. ф 74.4.76.1; Абар. б. Масцм. Ис. ф. 49.1-3).
Па и сам „Орао“ синагоге Мајмонидес вјерује у свјетску владу Цивута, те вели: “Старим непријатељима Цивута, тад це нарасти зуби од 22 рифа дугацки“ (От. Акиб. и Сцхим).
„Кад Месија цивутски додје, онда це земља родити с колацима и вуненим хаљинама, а зито це бити тако крупно као два бубрега од највецег вола„ (Тр. Кетхуб. ф. 111.2; Сцхабб. 30.2).
„Месија це од свију народа поклоне примати само од Хрисцана не“. (Тр. пес. ф. 118.2).
„Тад це Цивути неизмјерно богати бити, јер све благо свега свијета доци це у њихове руке; а за казну, вели свети Талмуд, да це толика велика бити, да це 300 магараца требати да кљуцеве носе, и сви це народи тада преци у цивутску вјеру, само хрисцанима неце допустено бити, него це са свијем искорењени бити, јер су од дјаволског порекла.“ (Тр. Иебам. ф. 24.2; Тр. Абода с. ф. 3. 2; Абарб. Масцхм. Ис. ф. 65; Бецхај. л ц. 85.3).
О да хоце тај славни Месија скоро доци да Цивуте сабере и усреци, те би се бар свијет кузне цивутске атмосфере курталисао!