„Наш циљ је тотална информациона будност... нама је потребно више него да будемо сигурни да различите базе података међусобно комуницирају, нама је потребан начин да исцедимо информацију која нам је значајна из свих оних уједињених база, али да осигурамо да приватна информација сваког грађанина буде заштићена... Обавештајно прикупљање мора обухватити хиљаде људи чије кретање и идентитет обично не знамо. То је аналогно тражењу подморнице у океану шумова – ми морамо наћи терористе у свету различитих шумова, да разумемо шта планирају, развијају, и да припремимо унапред све опције за спречавање њиховог напада“. Ове речи изговорио је Џон Поиндекстер, идејни творац Канцеларије Значајних Информација (Information Awerness Office – IAO), основаној 2002. у склопу Агенције за унапређивање истраживачких пројеката у области одбране Владе САД (Defence Advanced Research Projects Agency), са популарном скраћеницом DARPA.
     Идеја је била да Канцеларија Џона Поиндекстера изради пројекат на бази широког прикупљања информација из свих видова комуникације: интернета, телефона, имејлова, факс линија... а за све то требало је имати посебне програме који би информације сакупљали, класификовали, архивирали и са посебним софтверским алатима брзо укрштали, обрађивали и прослеђивали свуда где је потребно. Простор за обраду је читав свет, јер терористи су свуда.
     Докле се у међувремену са применом поменутих „идеја“ стигло можемо само да наслутимо. Оно што можемо недвосмислено да закључимо је да се отишло веома далеко. Наиме, сваки човек је у међувремену постао потенцијални терориста. Свака држава је постала потенцијални расадник тероризма и „осовина зла“. И то можемо рећи не само на основу претпоставки и елементарне логике, већ и на основу чињеничног стања и личног искуства. Довољно је овом приликом подсетити се „милосрдних“ бомби из 1995. и 1999. године. Даље доказе те врсте у остварењу горе поменутих „хуманих идеја“ нећемо набрајати овом приликом. Циљ овог осврта је да се укаже на нешто друго, још опасније. Реч је о доказима „информационо-технолошке“ врсте, где можемо извести јасан закључак, а на основу развоја технологије надзора која се по налозима поменутих центара моћи примењује и у држави Србији. Парадоксално је да се та технологија развија обрнуто пропорционално достигнутом развоју информационих и комуникационих технологија код нас. Најилустративнији и свакако најупечатљивији пример поменуте тенденције код нас је свакако законски пројекат увођења електронских биометријских личних карата и здравствених књижица са бар кодом и централизованом базом електронских података. Тај закон ускоро почиње са применом. Тога још нема у редовима највећег броја најразвијенијих држава, да не говоримо о оним мање развијеним.
     Јасно је, међутим, да је ова тенденција повезана са нечим другим, а не са степеном достигнутог технолошког развоја. Србија је, нажалост, то је сада потпуно очигледно, изабрана као експериментални полигон за нове технологије надзора од стране владајућих глобалистичких елита. Последице једног таквог експеримента на појединца и на друштво у целини су несагледиве. О њима ћемо нешто више указати у наставку.
     У том контексту, неопходно је, пре него ли се осврнемо на последице, ради потпуно јасног сагледавања овог проблема, разграничити развој информационих и комуникационих технологија од развоја и злоупотребе једног дела истих које се користе у циљу стварања технологије надзора и контроле. То је неопходно да не би онај ко указује критички на ову проблематику био етикетиран и сврстан у ред оних који дижу „побуну“ против савремене технологије, као што је то својевремено чинио покрет „лудиста“ против машина, који је предводио Нед Луд, или у ред оних који су против напретка и савремености и сл.
     О чему се овде заправо ради? Наиме, ми живимо у времену које је премрежено информацијама које су, како приметише неки теоретичари, постале ресурс број један. А да би се те информације адекватно пренеле неопходно је да њихов пренос и коришћење буду подржани савременим информационим и комуникационим технологијама. Такође, модерно пословање се не може ни замислити без сређеног система информација и комуникација који је имплементиран у сам пословни процес. Овај фундаментални значај на коме почива савремено пословање, које се базира на информационим и комуникационим технологијама, није ексклузивитет само овог дела људске активности, већ важи за све области људског делања почев од образовања, здравствене заштите, преко социјалне и фискалне функције, па до функционисања самог државног апарата и органа управе. Када се овоме додају два галопирајућа и свеобухватна феномена овог времена и овог поднебља (глобализација и транзиција), која се наслањају на развој информационих и комуникационих технологија и која су штавише њима у многим аспектима условљена, онда се добија јаснији увид у значај ове области за функционисање модерне привреде и друштва.
     Први феномен који је итекако условљен информационим и комуникационим технологијама и њиховим развојем је, дакле, глобализација, јер делује мање више на цео свет. Он се манифестује кроз насилну и(ли) суптилну промену економске, геополитичке, културолошке и духовне матрице традиционалних привреда и друштава и наметање сопствених образаца развоја англо-саксонске цивилизације. Други феномен је – транзиција, везана за промену привредно-системских решења са социјалистичких, административно-планских и централистичких на капиталистичке, тржишне.
     Управо из схватања тог њиховог далекосежног утицаја неопходно је да се разграниче позитивна и негативна достигнућа савремене технологије на друштво и на појединца. Последично, врло је важно да постоји јасна национална стратегија у њеном спровођењу и примени која би се ослањала на позитивно искуство и праксу најразвијенијих, а која би била прилагођена специфичним условима који карактеришу нашу привреду у датом тренутку историјског развоја. То подразумева пре свега две ствари:

     Такав приступ јасно подразумева и одбацивања нуспродуката који нужно из тих искустава произилазе, а не само копирање готових решења у један потпуно другачији економски, технолошки, културолошки и духовни контекст.
     Дакле, злоупотребе о којима овде говоримо се, пре свега, односе на опасност од кршења основних људских права из домена заштите приватности и основних људских слобода од стране нових глобалистичких елита. Наиме, могућност стварања неког вида „дигиталног тоталитаризма“ и свеобухватног система технотроне контроле над животом појединца није само научна фантастика (о таквом тоталитарном пројекту је, између осталих, писао Орвел у свом култном и тада SF делу „1984“), већ нажалост, може врло брзо постати стварност. Нпр: данас већ у „обичним“ супермаркетима на западу (та технологија се преноси код нас великом брзином) имамо „широку палету“ уређаја којима се мери расположење потрошача у односу на одређени производ, који мере потрошачку лојалност, степен потрошачког задовољства... а којима се директно угрожава приватност. Набројаћу само неке од уређаја који се том приликом користе: телевизијске камере, на пример, за праћење понашања купаца у односу на нове моделе производа у продајним објектима, затим психогалванометри, који бележе промене у знојењу као резултат емоционалне реакције на одређене стимулансе (рекламу, на пример), затим специјалне камере за праћење покрета очију код људи, које се користе за прикупљање података о томе како људи читају часописе, новине, рекламне огласе, како гледају на паковање производа и сл, затим тахитоскопи који дозвољавају датом објекту да буде осветљен за делић секунде да би се тај објекат тестирао у погледу првог утиска који оставља. Ту су, затим, пупилометри који мере ширење и сужавање зенице ока, при чему ширење зенице ока означава повољну реакцију на стимулансе чије се дејство посматра, а сужавање неповољну.
     Или, нпр. аудиометри, уређаји који су уграђени у уређаје за кабловску телевизију и региструју време укључивања односно искључивања телевизијских апарата, и ако је ТВ пријемник укључен региструју који канали су изабрани. У односу на време потрошено на неки програм одређују се „потрошачке циљне групе“ и „гледаоцима“ се шаљу каталози у односу на њихов потрошачки профил који се, опет, одређује у односу на програм који је гледан. Или, на пример, куповина преко кредитних и платних картица, где се прави евиденција куповина које се затим уносе у базу потрошачких података. Тако се може доћи до потпуних података ко купује, шта се купује, где се купује, колико се купује и време кад се купује. Те информације се затим систематизују и анализирају са различитих аспеката. Тако, на пример, у односу на већинске куповине формира се и редослед артикала у рафовима, тако да су омиљени производи исте категорије потрошача „случајно“ једни поред других да се не би губило време на тражењу. Некоме ово може деловати бенигно, међутим, цео пројекат се даље обогаћује и разрађује убацивањем психолошких, социолошких, културолошких и религиозних атрибута предмета анализе, тј. потрошача. Када се овако добијени подаци „укрсте“ са подацима о „циљној категорији“ из других база података (здравство, социјална заштита, МУП...) добија се потпуни увид у кретање, понашање, психолошки профил, навике и целокупан друштвени живот људи, који далеко превазилази „добре услуге“ ради помоћи потрошачу који је „увек у праву“. Добија се застрашујући механизам контроле са несагледивим последицама по елементарне слободе, приватност и људска права.
     Једини одговор који се не може још у потпуности добити од савремених заморчића, тј. потрошача, је зашто неко нешто ради, односно, још увек остаје скривена намера срца. Међутим, и то последње „зашто“ ће се открити када се тако систематизовани подаци споје на једно место у виду мутантске базе података, која ће кроз поткожни електронски чип интерактивно бити повезана са „објектом посматрања“, и постану један од другог неодвојиви (дакле, подаци о „предмету посматрања“ и сам „предмет посматрања“).
     Да се такав сценарио, који је јасно описан у Окровењу Јовановом, не би остварио у нашем времену и непосредном окружењу, и да би се одложио за неку будућу генерацију, неопходна је поред Божије интервенције и наша активна улога. Таква улога се огледа, пре свега, кроз свест о томе шта се дешава на личном плану, али исто тако и кроз активно сведочење на ширем плану. У том смислу неопходна је, да поновимо, потпуна друштвена видљивост која подразумева широку јавну расправу у коју би били укључени стручњаци, релевантне институције нашег друштва (пре свега, Црква) и јавност, и на тај начин остваривање ширег друштвеног консензуса. Ово поготово важи за пројекте као нпр: увођење система аудио и видео покривености свих јавних површина у урбаним срединама (у Великој Британији их има преко три и по милиона, тако да, нпр. сваки грађанин Лондона у току једног радног дана буде снимљен ни мање ни више него 14 пута!), затим постављање поменутих многобројних „читача расположења“ у великим супермаркетима и тржним центрима ради стварања потпуне „статистике потрошачких преференција“ мимо њиховог знања, онда могућност праћења и прислушкивања преко мобилних телефона, затим већ поменуто увођење обавезних биометријских личних докумената са минипроцесором, итд. Само на такав начин стратегија стварања информационог друштва, дакле, применом јасне и видљиве стратегије развоја информационих и комуникационих технологија, уз општедруштвени консензус, имала би свој пуни смисао и друштвену потврду. Сваки други пут (или пречица) ка остварењу поменутих циљева водио би у савремени електронски гето са несагледивим последицама по човечанство.
     Да закључимо: тежња сваког становника наше планете коме је на срцу слобода, што је парадоксално, требало би да је иста као Џона Поиндекстера, човека кога смо цитирали на почетку текста. А то је будност. Иста тежња, али са потпуно другачијим циљем. Из угла поменутог господина и њему сличних будност се схвата кроз феномен „спржене савести“ глобалистичких елита, односно будност у циљу монструозног пројекта остваривања тоталне технотроне контроле и надзора над људима у стилу антологијског „Великог брата“. С друге стране, реч је о будности у смислу неопходности подизања свести о готово непојмљивој опасности по интегритет личности и њену слободу, а која се управо пред нашим очима одвија. Та опасност као Дамаклов мач виси над главом човечанства ове постхришћанске епохе. И тај апокалиптични сценарио се дешава, пре свега, услед потпуног моралног пада и духовне обамрлости којој смо сви сведоци, али нажалост и активни саучесници. То се такође дешава и услед несхватања праве, духовне позадине поменутих технолошких експеримената над људима или, што је још горе, њиховог некритичког прихватања. Реч је, нажалост, о недовољној духовној будности великог броја људи нашега времена који су на тај начин допустили реализацију таквих експеримената и на тај начин им дали легитимитет.
     Неопходна је, дакле: тотална (информациона) будност.