"Говор оружја" постаје све гласнији
ИАКО је руски председник Дмитриј Медведев потписао у суботу споразум у шест тачака о примирју са Грузијом, пут до мира на Кавказу биће, изгледа, дужи него што је ико од политичара у овом тренутку спреман да призна. Исувише стратешких интереса највећих сила данашњице уплетено је у "Велику игру" да би се тек тако све окончало.
Да ли Америка заиста у Грузију шаље авионе са (само) хуманитарном помоћи? Да ли понижење које јој је Русија приредила ефикасном акцијом у Грузији намерава да наплати на неком другом месту планете?
Како ће се понашати Кина и Индија када довољно војно и економски ојачају и постану спремне да контролишу своју сферу утицаја?
Међународно право је у последњој деценији кршено толико пута да свет почетком 21. века све више подсећа на онај крајем 19. А кад правила нема, сила пресуђује шта је могуће а шта не.
Постоје, међутим, чињенице које већ данас могу да наговесте шта ће се десити сутра. Пре него што је Јужну Осетију прекрила грмљавина топова и авиона, светло за узбуну упалила је - статистика.
Током протеклих неколико година државе широм планете потрошиле су право богатство за оружје. Светски рекордер у увећању војних трошкова била је Грузија, која је недавно и заратила.
Према подацима Стокхолмског међународног института за мировна истраживања (СИПРИ), свет је у 2007. потрошио 1.339 милијарди долара за војне потребе. То је реално повећање од шест одсто према 2006, и од чак 45 одсто у односу на 1998. годину!
У месецима пре избијања рата у Грузији, стручњаци СИПРИ-ја и други аналитичари упозоравали су на рапидно повећање војних издатака у овој веома сиромашној земљи, без пандана на Земљиној кугли - од једва две-три десетине милиона долара годишње и готово симболичног учешћа у бруто друштвеном производу крајем деведесетих и почетком овог века, до више стотина милиона долара и читавих шест одсто БДП-а у 2007. Ове године, говори се, чак, да је Грузија близу хладноратовских стандарда СССР-а, који је на војску трошио безмало петину друштвеног богатства.
Пуњење грузијских џебана до врха, пре него што је постало светски призната чињеница, од очију јавности брижљиво су чували одани пријатељи владе у Тбилисију, Американци: на релативно поузданом интернет-сајту ЦИА, наводи се податак из 2005, по којем Грузија за војску издваја само 0,59 одсто БДП-а! Да им фале информације из региона, не фале им, јер су наведени много реалнији подаци за Азербејџан (2005. година) - 2,6 одсто, и за Јерменију - 6,5 одсто БДП-а.

Цео регион Јужног Кавказа данас је, у ствари, једно велико буре барута. Може ли оно да запали свет?

Војни аналитичар и уредник публикације "Дифенс енд секјурити" Александар Радић оцењује да је оно што је Грузија урадила у Јужној Осетији веома слично акцији "Олуја" и припремама које је Хрватска за њу обавила, као и ономе што је учинила Македонија 2001. године: плански су набављали јефтино оружје, да би оно убрзо после сукоба, због истека ресурса, углавном престало да буде употребљиво. Према Радићевим речима, Украјина је позната као извозник оваквог оружја за хитну, "једнократну" употребу.
Тако је недавно Украјина продала авионе МИГ-29 Азербејџану. Јерменија је одговорила модернизацијом противваздушне одбране. Сукоб Јермена и Азера за провинцију Нагорно-Карабах још је у "свежем" сећању, а, како се чини многим светским аналитичарима, нови се ваља иза брега.
С обзиром на то да је Јерменија, са Русијом и још пет земаља бившег СССР-а, у Пакту о колективној безбедности земаља ЗНД (у којем се, као у НАТО-у, напад на једну земљу-чланицу третира као агресија на све), паралела са кризом у Грузији (такође набављала модерно оружје од Украјине) неумитно се намеће.
Доцент Факултета безбедности у Београду Зоран Драгишић упозорава да је мир на Кавказу крхак већ 20 година.
- Темељна нестабилност овог региона проистиче од нафте, која је уједно његово богатство и проклетство - каже он за "Новости". - Наоружавање тамо траје већ доста дуго, углавном са циљем да се супротстави Русији, тако да је могуће и стварање коалиција између земаља које раније нису имале симпатија једне за друге.
Велики раст цена нафте омогућио је да војни буџет Азербејџана 2007. буде већи од милијарде долара, што је осмоструко увећање у односу на 2003.
Где је у војним издацима Србија? Наша земља држи се стандарда западне Европе, да се за одбрану троши између 2,4 и 2,6 одсто бруто домаћег производа - помало смо и испод доње "црте", јер издвајамо минималних 2,4 одсто, од чега се једна четвртина троши на војне пензије.
Александар Радић истиче да је мањих војних сукоба било и биће, али да је за безбедност најбитније како ће тећи наоружавање водећих светских сила.
Америка је одавно и у миру наоружана као да ће сто година водити рат, а Кина издваја релативно скроман удео БДП-а (који се стално увећава) за војску, што би лако могло и да се промени. Русија је из дана у дан, у сваком погледу, све јача.
Мирко Радоњић

АМЕРИКА НЕ ШТЕДИ
Трошкови оружаних снага САД износили су 2007. године 45 одсто укупних војних издатака на свету (а ове већ 48 одсто)! Следе Велика Британија, Кина, Француска и Јапан, са по 4-5 одсто светског "колача". Кина је ове године већ догурала до осам одсто.
Амерички одбрамбени издаци од преломне 2001. године (терористички напад на "Куле близнакиње" у Њујорку) реално су порасли за 59 одсто, првенствено због ратова у Авганистану и Ираку. Прошле године, војни буџет САД био је већи него икада - ипак, због укупног раста америчке економије и јавне потрошње, терет који представља за привреду земље мањи је него у време Хладног рата.

ПАРАЛИСАНА ЖЕЛЕЗНИЦА
Руске војне снаге су дигле у ваздух железнични мост око 45 километара удаљен од грузијског главног града Тбилисија, саопштено је у суботу из грузијског Министарства унутрашњих послова.
Портпарол министарства унутрашњих послова је изјавио да су руске оружане снаге уништиле мост у региону Каспи, западно од Тбилисија.
Уташвили, портпарол Министарства унутрашњих послова Грузије, додао је да је том акцијом "паралисана грузијска железничка мрежа". Он је раније јутрос изјавио да се руске снаге налазе на 40 километара од главног града Грузије Тбилисија и да се око десет руских оклопних возила налази на главном путу који повезује сепаратистичку област Јужну Осетију и Тбилиси.

ПОНУДА УКРАЈИНЕ ЗАПАДУ
Укранија је у суботу саопштила да је спремна да своје системе упозоравања на ракетни напад учини доступним западним земљама, после саопштења Русије да иступа из дуготрајног билатералног споразума о сарадњи у тој области.
Одлука министарства спољних послова је нови доказ тежњи Украјине да Запад изабере као партнера у својој политици безбедности.

* * * * *

ЏОРЏ ФРИДМЕН, ДИРЕКТОР ОБАВЕШТАЈНЕ АГЕНЦИЈЕ СТРАТФОР

ЗАПАД БЕЗ ОДГОВОРА

ВАШИНГТОН
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

"Руска интервенција у Грузији није променила равнотежу снага у Евроазији. Не, она је само потврдила да је дошло до те промене, а Руси су то само јавно саопштили 8. августа у Грузији" - оценио је у интервјуу за "Новости" Џорџ Фридмен, директор Стратфора, утицајне агенције за обавештајна геостратешка истраживања из Остина у Тексасу. Фридмен је говорио о узроцима и могућим последицама текуће кризе на Кавказу, а у том контексту и о Косову - из угла борбе великих сила за интересне сфере у свету.

ОБНОВА РУСКОГ УТИЦАЈА:
САД су преокупиране ратовима у Ираку и Авганистану, а исто тако потенцијалним сукобом са Ираном и дестабилизацијом ситуације у Пакистану. Немају у резерви стратешке копнене снаге, нису у позицији да интервенишу на "руској периферији", што је омогућило Москви да обнови свој утицај у некадашњој совјетској сфери. А и да не брине нешто посебно због потенцијалног одговора САД или Европе.

АМЕРИКА И ГРУЗИЈА:
Тешко је замислити да су Грузини дејствовали упркос противљењу САД. То оставља две могућности. Једна, пре свега, говори о распаду обавештајног система, при чему Америка или није била свесна покрета руских трупа или је, са Грузинима, погрешно проценила намере Москве. Чини се да се на Русију гледало кроз призму деведесетих година и да се процењивало да Русија неће ризиковати последице инвазије, имајући у виду да је Москва годинама избегавала такве потезе.

ПРЕДНОСТ РУСИЈЕ:
Ако је то тако, а све говори да јесте, онда то говори да се Русија драматично променила, укључујући и однос снага у Закавказју. Дочекали су могућност да презентирају нову реалност тиме што могу да изврше инвазију Грузије, а да САД и Европа не могу да на то одговоре. Чак остављају утисак да им то и не изгледа много ризично. Војно, на то нема контре. Економски, Русији иде веома добро као извознику енергије - Европљанима је, чак, потребнија руска енергија него што је Русији потребно да је њима продају. А и политички, за решавање криза у свету, Америци су потребнији Руси него што је Русији потребна Америка.

ЕКСПАНЗИЈА НАТО:
Путин неће да обнови
Совјетски Савез, али хоће да успостави сферу руског утицаја на том некадашњем совјетском простору. Да би то остварио, он мора да уради две стари. Прво, да врати кредибилитет руској армији, бар у региону бившег СССР. Друго, потребно му је да покаже да гаранције Запада, укључујући и понуда чланства у НАТО, не представљају ништа у сучељавању са руском војном силом. Он не жели да се директно конфронтира са НАТО, али је желео да се конфронтира и да порази земљу која је тесно повезана са САД - која има америчку подршку, помоћ и саветнике и за коју се сматра да је под америчком заштитом. Грузија је за то била перфектан избор. Путин је радио на томе откад је дошао на власт.

ЗАОШТРАВАЊЕ ЗБОГ КОСОВА:

Одлука САД и већег дела ЕУ да подрже издвајање Косова из Србије представља други разлог заоштравања односа Русије са Западом. Руси имају пријатељске односе са Србијом, али за њих је озбиљније питање очување принципа непромењивости граница у Европи, како би се избегли сукоби који датирају још од Другог светског рата. Њихов је став да се тај принцип не може прекршити на Косову, јер би, у противном, то могло да отвори могућност и за друга прекрајања граница - укључујући и познате захтеве неких региона за независност од Русије. Руси су јавно и приватно тражили од САД да се Косову формално не призна независност и да се за ту српску покрајину задржи статус неформалне аутономије - што би, практично, било једно те исто.
Међутим, руски захтеви око Косова били су игнорисани и у Москви су установили, на основу тог искуства, да САД и Европа нису спремне да размотре њихове жеље чак ни око неких минорних питања. И то је за Русе била преломна тачка. Закључили су да је јасно да постоји конфликт између Русије и Запада, кад не може да се изиђе у сусрет њиховом захтеву ни око споредног питања као што је Косово. За Русе се онда поставило питање како да на то одговоре. Нису одговорили на Косову, али су одлучили да то учине тамо где су имали све карте у рукама - у Јужној Осетији.
Били су мање мотивисани за конфронтацију око Косова, али овде је њихова рачуница јасна. Ако је Косово могло да буде проглашено независним, под спонзорством Запада, онда и Русија може да буде спонзор проглашавања независности Јужне Осетије и Абхазије, сепаратистичких покрајина Грузије. Проценили су око тога да свако противљење САД и Европе само потврђује хипокризију. А то је Русима, из њихових унутрашњих политичких разлога, много важније од Косова.

* * * * *

ГЕНЕРАЛ-МАЈОР ПАВЕЛ СЕМЈОНОВИЧ ЗОЛОТАРЈОВ, АНАЛИТИЧАРИ

ИРАН НА МЕТИ БУША

МОСКВА
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

Променила су се времена, Русија је ојачала и без обзира на то колико се то некоме допадало или не, данашње наше руководство зна и хоће да заштити интерес и углед Русије. Само слепци не виде да то није више Јељцинова Русија, каже у разговору за "Новости" генерал-мајор Павел Семјонович Золотарјов (61), један од најугледнијих руских војних аналитичара, руководиоц Центра глобалних војно-економских проблема и заменик директора познатог московског Института за изучавање Америке и Канаде. Раније је, између осталог, био и на челу Информативно-аналитичког центра Министарства одбране Русије.
* Може ли се очекивати нека америчка војна "противигра"?
- Садашњи амерички председник није завршио свој репертоар војних авантура и објективно постоји опасност да Буш до краја свог мандата бомбардује нуклеарну инфраструктуру, дакле, објекте у Ирану. Акција би била попут оне коју је својевремено направио Израел.
* Хоће ли, како то сада у Вашингтону најављују, битно захладнети односи између Америке и Русије или то зависи од резултата тамошњих председничких избора?
- Ни после избора у Америци неће доћи до погоршавања односа са Русијом. Пропаганда је једно, а реални амерички интереси су нешто друго. Американцима је заиста важно што им је Путин више пута рекао да Русији није у интересу да САД и њени савезници доживе пораз у Авганистану и Ираку. Изаћи часно из тог региона Американцима неће бити лако. Заоштравање односа са Русијом Американцима није у интересу.
* Ипак, они гурају своје планове - НАТО су довели до граница Русије и сада постављају у Пољској и Чешкој антиракетни штит...
- Америчка политика према Русији је и даље крајње цинична. Причају приче о демократији и сарадњи, али их уопште не занимају туђи интереси. Уважавају само силу, дакле, онога који им може бити опасан противник.
* Могу ли се, после недавног указа председника Украјине Јушченка да руска флота мора 72 сата раније да најави сваку пловидбу и излазак бродова из базе на Криму, закомпликовати односи Русије и Украјине? Може ли доћи до сукоба?
- Указ Јушченка је чисти пропагандни трик. Руска Црноморска флота има једног врховног команданта и Јушченкови укази за њу немају никакву важност. У државном договору којим је одређено да Русија користи морнаричку базу на Криму нигде не пише да ми морамо да тражимо некакве дозволе за испловљање или повратак.
* Зашто Јушченко баш сада потенцира забрану кретања руској флоти, да ли је то такође срачунато да Украјина уђе што пре у НАТО?
- Тачно је да Јушченко напада Русију из рачунице. Верује да ће тако лакше увући Украјину у НАТО, иако све анкете говоре да то већина украјинског становништва не жели.
* Може ли се ипак догодити да код изласка или повратка руских бродова дође до инцидента?
- Украјина нема чиме да заустави нашу флоту. Осим тога, у украјинској морнарици је много официра из совјетског времена и тешко је међу њима наћи људе који су спремни да ратују против Русије.
* Какве су шансе Јужне Осетије и Абхазије да им буде призната независност?
- Сматрам да је та ситуација сазрела, али то неће бити нимало лаган процес. Русија може сутра да призна Јужну Осетију и Абхазију, али то није довољно јер треба то да учине и друге земље. Погледајте како су Американци водили акцију признавања Косова. Прошло је много година од бомбардовања Србије и њиховог уласка на Косово до дипломатског признавања. Сматрам да сада треба сакупити материјал и покренути поступак да се суди Сакашвилију...
* Али, он има и даље подршку Американаца...
- Било ко да дође после Буша полако ће се одрећи тог неурачунљивог типа. Запамтите, Вашингтон ће у наредном периоду тражити неку другу фигуру у Грузији која би требало да замени Сакашвилија.

СТАНАРИНА 98 МИЛИОНА
Представници Русије и Украјине Борис Јељцин и Леонид Кучма потписали су у Сочију 9. јуна 1995. договор којим су поделили бившу совјетску Црноморску флоту. Русија је добила 82 одсто бродова, а Украјина 18.
Данас Русија у саставу Црноморске флоте има 35 бродова који су способни да обављају ратне задатке.
Потписаним међудржавним договором прецизирано је да Русија плаћа Украјини годишњу "станарину" војних објеката и база на Криму 98 милиона долара годишње.
Бранко Влаховић

* * * * *

ШТА ПИШЕ ШТАМПА У СВЕТУ

СУРОВО ПРЕДАВАЊЕ
Русија је Грузији, која је савезник Запада и кандидат за улазак у НАТО, одржала сурово предавање из политике моћи. Запад је изгубио сав утицај и не може да уради ништа...
Сакашвили је мислио да може рачунати на подршку својих неоконзервативних савезника у Вашингтону. Тбилиси је један од неколико градова на свету у којима има много билборда са Бушовим ликом и где једна улица носи његово име. Испоставило се да је то била само "подршка" на речима.
Жеља Запада да интервенише у корист поделе, која се манифестовала у Југославији, Ираку и Судану, представља више од мешања. Она је охрабрила сваки народ и сваку покрајину на планети који трпе репресију да помисле да у остварењу свог циља могу придобити подршку неке велике силе.
("Гардијан", Лондон)

ОДГОВОР НА ПОНИЖЕЊА
Куцнуо је час за руски реванш: Москва је изабрала тренутак да пређе на радикалну методу, превентивни рат који, изгледа, има за циљ коначно заустављање ширења НАТО на исток, као и спектакуларно превазилажење војних понижења током деведесетих, што је једна од сталних тема којима се бавио режим Владимира Путина.
("Монд", Париз)

ПАНДОРИНА КУТИЈА
ЗаШто охрабрујемо независност Суданаца на југу земље, али осуђујемо устанак Курда у источној Турској? Зашто смо стали на страну Тибетанаца у Кини, али игноришемо Баске у Шпанији?
Као свака велика сила, Америка воли покрете за самоопредељење који дестабилизују њене ривале - Русију, Кину, Иран - и противи се онима који би могли да узнемире наше савезнике. То је реалност у спољној политици. Али то је истовремено и Пандорина кутија. Ако Америка изабере да не поштује принцип националног суверенитета, она обесхрабрује остале светске силе да га поштују и минира државни суверенитет широм света.
("Лос Анђелес тајмс")

КАО 1914.
У Европи је 1914. године било шест великих сила - Немачка, Француска, Велика Британија, Аустроугарска, Италија и Русија - и све оне су имале територије које су контролисале као империје. Већина тих земаља су биле савези различитих народа, са унутрашњим проблемима национализма. Велика Британија је, на пример, имала ирски проблем.
Данас, 2008. године, у свету постоји шест великих групација - САД, Кина, ЕУ, Индија, Русија и Јапан. Ислам је друго питање. Све ове групације су у извесној мери забринуте за економску или политичку слабост својих сопствених позиција.
Неке од ових група су силе у успону, али остале су у релативном опадању. Русији вероватно недостаје економска или демографска база да одржи путинизам у свету у коме влада конкуренција. Америка ће вероватно још једну генерацију бити водећа светска сила, али њено лидерство је све скученије. Европа није решила проблем културних разлика својих чланица. Кина и Индија прерастају у суперсиле. Али ове групације су скоро исто толико несигурне као што су биле несигурне европске силе 1914. године, а несигурне су због несташице енергената у будућности.
("Тајмс", Лондон)