Piše: Svetozar Radišić
Vojni naučnici i sociolozi sve češće ponavljaju zaključke Pola Valerija, Tomasa Mana, Andrea Žida, Hozea Ortege, Karla Sforce, Luiđija Pirandela i Karla Haushofera o neminovnosti budućih ratova. Motive za ratovanje nalaze u kosmosu, odnosu prema Bogu, grehu i smrti, protoku kapitala, svojini, ljudskoj prirodi, i slično. Nažalost, čini se da uzroci većine suprotstavljanja ne zavise od čovekovih osobina i da je njihova suština van domašaja ljudskog roda. Slobodan Tomović je u knjizi “Kraj istorije” zabeležio dva stava koji gone na razmišljanje o sve (ne)izvesnoj budućnosti.
Prvi stav je, da je sjedinjenje ljudi u svetsku zajednicu zasnovano na zakonu ekspanzije utisnutom u biće istorije i celinu života. “Privid je da su ratovi proizvod ekonomskih potreba ili samovoljne odluke suverena. Istina je da materijalna i duhovna proizvodnja podižu nivo kritične mase što dovodi do eksplozije i ekspanzije, odnosno ratova i njihovih posledica, slično prvobitnom kosmičkom bumu”.
Drugo, “imperijalni zahvati velikih država predstavljaju rezultat nevidljivog procesa zgušnjavanja ekspanzujuće energije koja se ne može održati u određenim granicama... Ratujući, ljudi se povinjavaju razlozima koji su od njih jači... Ljudi su pokretači svoje istorije isto onoliko koliko mogu uticati na izbor sopstvene sudbine, časa rođenja ili smrti”.

Sukobi kosmičkih polariteta
Osim toga, večna borba među ljudima zasnovana je i na opredeljenju i podeli ljudi na dva tabora. Levo su ljudi koji ne veruju u Boga, državu smatraju sredstvom represije, trpe porodicu i u osnovi su njen protivnik, internacinonalisti (globalisti) po opredeljenju, rade na ukidanju nacionalne samosvesti, protivnici svake crkve, brak više podnose nego što odobravaju bračnu zajednicu, u krutim normama zakona vide opasnost za samovoljne aktivnosti i ispunjavanje želja, protivnici su tradicionalnog morala, okrenuti isključivo budućnosti, favorizuju masovnu kulturu, ateizam vide kao jedinu osnovu nauke, uvažavaju samo sopstveni autoritet, uvek čuvaju nekakve tajne. Desno su ljudi koji vjeruju u Stvoritelja svijeta, favorizuju sve oblike državne organizacije, pristalice su snažnog porodičnog života, neguju snažno osjećanje nacionalne pripadnosti, poštuje crkve, pristalica su čvrste osnove bračnog života (drže do potomstva), izraziti su legitimisti, poštuju tradicije, iz prošlosti crpe energiju za buduća pregnuća, uvažavaju nauku kao sredstvo napretka, a skloni su i metafizičkim odgovorima, pristalice su autoriteta Stvoritelja svijeta, nastupaju uvek otvoreno... Taj “kosmički polaritet”, u kojem različiti i često kontrastirajući elementi jedan drugog upotpunjavaju spajanjem, dovoljan je za uslovljavanje i budućih sukoba. Globalisti (levičari) po ko zna koji put osvajaju svet, jer je u njihovom biću težnja ka ekspanziji i internacionalizaciji. To može poslužiti kao dobra prizma za predviđanje i posmatranje budućih događaja.
Kako će izgledati dalje širenje levičarski orijentisanih SAD, EU, i njihovog instrumenta Natoa, ka istoku, posle eventualnog izvlačenja iz “živog peska” Balkana i posle prolaska kroz uska “Vavilonska vrata”, već se može naslutiti. Čeka ih “kineski duvar”, na koji je podsetio Tang Đijasuan, šef kineske diplomatije, kada je, pomalo provokativno, u nekoliko navrata rekao: “Zapadne zemlje su, a u prvom redu SAD – silexije... Američka politika sadrži pregršt antikineskih elemenata i ugrožava normalan razvoj odnosa Kine i SAD... Tema o ljudskim pravima nije opravdanje za razuzdano mešanje SAD u unutrašnje poslove drugih zemalja”.

Prikriveni sukob Amerike i Kine
Kineski političari pomno prate događaje na granici Istoka i Zapada. Zaključili su da je Nato avijacija, orgijajući po Beogradu, raketirala namerno i ambasadu Narodne Republike Kine. Prorekli su da će američki hegemonizam biti poražen. Kineski premijer, Xu Žunđi, aludirajući na američke zvaničnike, izrekao je suštinski iskaz koji određuje buduće planeterne odnose: “Oni uvek uzimaju Kinu za svog imaginarnog ili potencijalnog neprijatelja i uvek žele da koriste Tajvan kao nepotopljiv nosač aviona samo da bi oponirali Kini”.
Prikriveni sukob između SAD i Kine već postoji. Te dve države imaju sporove oko satelita, trgovine, ljudskih prava, Tajvana i regionalnog sistema protivvazdušne odbrane. Kineski hakeri skoro su preplavili Belu kuću, posle raketiranja kineske ambasade u Beogradu. Na veb stranici američkog Ministarstva energetike na engleskom jeziku bilo je upisano: “Vi morate platiti krvavi dug Kinezima”. Kina neprestano nadgleda vojno kretanje SAD, posredstvom 17 satelita. Prema tvrdnjama Songa Jiđanga, kineskog vojnog eksperta, “Kina je već sada sposobna da razbije antiraketni štit Sjedinjenih Američkih Država”. Biće zanimljivo kakvu ulogu u odnosima između Kine i SAD igra Izrael, da li je to američki “trojanski konj” ili je “glogov kolac” za fantom državu “Ujka Sema”. Tek, činjenica je, da su SAD zahtevale od Izraela da obustave vojnu saradnju s Kinom.
Pouzdano se zna samo to da su je američka administracija dobro proučila reči Đijang Cemina da “Kina ne sme da žrtvuje “duhovnu civilizaciju” radi privrednog razvoja”. Saznali su i njegovu ocenu da je američka politika prema Kini “konfuzna i arogantna”. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da Kina zna da su SAD razmatrale preventivne udare na Kinu 1964. godine, kako bi “sprečile da Kina postane nuklearna sila”.
I od Amerikanaca poraženi i kontrolisani Rusi očevidno neće uspeti da izbegnu učešće u konačnom obračunu između kvantitativne i kvalitetivne civilizacije. U Državnoj dumi je rečeno da su vašingtonski, njujorški i briselski zvaničnici odavno postavili cilj da pod svoju kontrolu stave Balkan i da od njega stvore mostobran za razmeštanje snaga Natoa, te da SAD nisu sklone normalnim odnosima sa Rusijom.
Dakle, na poseban način, i Rusija je u sukobu sa Sjedinjenim Državama. Naime, uprkos negodovanju američke administracije Rusija gradi nuklearku u Iranu; povukla je svoje oficire iz američkih vojnih škola, zbog agresije na SRJ; ruski zvaničnici nisu dozvolili američkom ambasadoru u Moskvi da sa svojim timom uđe u “Krasnojarsk – 26”, jedan od zatvorenih nuklearnih kompleksa; američki ratni brodovi presreli su u Persijskom zalivu ruske tankere “Volga-neft” i “Akademik Pustovoit”, zbog sumnje da prevoze iračku naftu; SAD su uvele sankcije protiv tri ruske institucije itd. Anatolij Kornikov, glavnokomandujući ruskog Ratnog vazduhoplovstva obavestio je svetsku javnost da avioni SAD i Natoa lete preblizu Rusiji. Naime, 15 do 25 izviđačkih aviona pojavljuje se svakodnevno u blizini vazdušnog prostora Rusije.
Iscrpljena Rusija, politički i materijalno, još uvek zavisna od SAD (nema dovoljno ni dolara ni hrane, bez prave kontrole sopstvenih resursa), povremeno reaguje prirodno, skoro nagonski. To je razlog što je amerikanizovani Boris Jeljcin usred raketiranja Beograda uspeo da izusti: “SRJ neće biti protektorat SAD, zato što je Balkan strateško mesto”. Tada je pozvao Kinu da ojačaju međusobne veze “kao deo napora za stvaranje kontrabalansa Sjedinjenim Državama u globalnim pitanjima”. Bolesni Jeljcin delovao je prestrašeno, kao da je na samrti, ali se osmelio i rekao nešto što će možda ubrzati preostalo planetarno istorijsko vreme.
Kada se pominje Rusija kao moguća snaga, koja će bočno ugroziti interese SAD na istoku, ne treba zaboraviti porobljeni Irak, a zatim Iran i Pakistan, budući da su iz Stejt departmenta zapretili sankcijama Rusiji i Kini zbog prodaje oružja Iraku i Pakistanu i podrške nuklearnom programu Irana. Poznato je da su SAD bile najzaduženije kod Iračana i da su dug rešile na najefikasniji način – ratom i pljačkom nafte.
Pre nego što su SAD i Velika Britanija okupirale Irak, bilo je poznato, na osnovu preliminarnog izveštaja agencija UN, da su Amerikanci prilikom samo jednog od svakodnevnih bombardovanja Iraka uništili jednu poljoprivrednu školu, desetak bolnica, skladište pirinča (2.600 tona u Tikritu) i najveći vodovodni sistem u bagdadskom kvartu Karada. (Unicef je zatražio od Komiteta za sankcije Saveta bezbednosti da odobri novac za rekonstrukciju bombardovanih objekata). Zbog američkih i britanskih bombardovanja Sadam Husein je najmanje jednom godišnje ponavljao: “SAD će morati da traže oproštaj od Iraka”.
Šta misle Iranci o Amerikancima može se zaključiti na osnovu velikih protesta vernika u Teheranu na kojima demonstranti najčešće uzvikuju: “Smrt Americi!” Geostrateškim analitičarima koji prate stanje u Pakistanu nije čudno što je u Islamabadu, glavnom gradu Pakistana, šest raketa pogodilo zgrade SAD i Ujedinjenih nacija. Naravno na desnom boku ostaje Indija, čiji se premijer A. B. Vaxpai nedvosmisleno izjasnio: “NATO mora da prestane s podlim operacijama u SR Jugoslaviji, a SAD sa terorisanjem sveta”.
Geopolitičko i strateško trnje, koje čeka pohotne pohodnike ka istoku, nije potpuno ako se ne napomene stav beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka da “SAD eksploatišu ceo svet, a istovremeno se razjareno suprotstavljaju rusko-beloruskoj integraciji”. Zemlje ASEAN-a (Australija, Indija, Japan, Novi Zeland, Rusija i Južna Koreja) povukle su krajem novembra 2004. istorijski potez. Potpisale su sporazum sa Kinom, i stvorile najveći svetski blok slobodne trgovine. Za filozofe, stratege i analitičare nije bez značaja ni činjenica da će Kina za deset godina imati više privatnih preduzetnika nego Sjedinjene Američke Države stanovnika. Kome će se privoleti Japan, ako se Sjedinjene Države primaknu njegovim granicama a pruži se šansa za osvetu za Hirošimu i Nagasaki, ostaje kao još jedna značajna dilema.

Urazumiti američkog gulivera
Zapadna Evropa nije mogla da se suprotstavi narastajućoj moći Sjedinjenih Država, iako je njihovo nastojanje da prodru na Balkan kao najznačajniju geostretešku tačku planete bilo providno. Dok Evropska unija prikuplja snagu za buduća vremena, očekujući smanjenje moći SAD, u sukobu s istočnim državama i pokušavajući da što manje ratuju za njihove “vitalne interese”, banke iz SAD dominiraju evropskim tržištem. Međutim, bez obzira kakvi su bili zakulisni dogovori pre rasparčavanja SFR Jugoslavije, ČSSR i SSSR čini se da događaji na Zapadu ne idu naruku jedinoj supersili.
Pre agresije na SR Jugoslaviju “Sidni morning herald” je upozorio na ozbiljnije neslaganje SAD sa evropskim saveznicima. Nemački časopis “Špigl” objavio je specijalno izdanje s kritičkim tekstovima o Americi pod naslovom “Ludilo SAD – zemlje ekstrema”. “Frankfurter algemajne cajtung” je izrazio opšte mišljenje da “SAD krše norme svetske organizacije i nameću svoju volju i imperijalne interese kao jedini zakon na međunarodnoj sceni”.
Nemci su počeli sa zaposedanjem mesta koje im prema knjizi “Nemačka i sledeći rat” pripada. Naime, nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je, najavljujući kupovinu modernije borbene tehnike, podsetio: “Bundesver ne sme da zaostaje za partnerima u Natou”. Elmar Šmeling, bivši admiral i šef nemačke obaveštajne službe, optužio je SAD da je rat protiv Jugoslavije vođen isključivo zbog njihovih geopolitičkih ciljeva. U nemačkim listovima je sve prisutnija antiamarička kampanja. U nedeljniku “Di vohe” objavljeno je da SAD ruše Ujedinjene nacije i da jedino Evropa može da ih spreči. Nedeljnik “Špigl” upozorava da su SAD u opasnosti da postanu globalni silexija. Ipak je najobuhvatnije slikovito mišljenje Gerda Šmiklea, nemačkog generala u penziji: “Dok Evropska unija i Nato opkoljavaju Rusiju – Evropa želi da se oslobodi tutorstva Sjedinjenih Država”. Prevideo je da i SAD opkoljavaju Rusiju. Možda je spor Nemačke i SAD oko šefa MMF pravi kriterijum za odnos SAD i Evropske unije, budući da otkriva suprotstavljene interese.
Razumljivo je što su u Evropi interesi snažno izraženi i različiti, jer je ona skup velikih sila. Na primer, Francuska ima svoje interese na Kosmetu koji se ne uklapaju u američke aspiracije. Francuska se, prema mišljenju savetnika francuskog predsednika za evropsku politiku Pjera Leluša, zalaže za “Evropsku armiju”, što nikako ne odgovara Sjedinjenim Državama za koje je najbolji Nato nad kojim SAD imaju punu kontrolu. Pol Kiles, bivši francuski ministar odbrane, reagovao je “francuski” na sistem “Ešelon” za presretanje svih vrsta telekomunikacija (telefon, elektronska pošta, faks), kojim rukovodi američka tajna služba NSA (Agencija za nacionalnu bezbednost). Podatke tog sistema osim SAD koriste i Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland, ali ne i Evropa. Zato “Ešelon” predstavlja opasnost po Francusku i Nemačku, i uopšte evropsku nacionalnu bezbednost.
Lamberto Dini, čija zemlja nemoćno trpi Nato, ispaštajući grehe iz Drugog svetskog rata, povremeno izbacuje izraze koji ne utiču na stanje u Evropi, ali su dobri pokazatelji i signali za trenutne međunarodne odnose, kao što su: “Italija i Evropa ne smeju da zavise od SAD”, “Evropa mora da stvori sopstveni identitet sigurnosti” i “SAD ne mogu biti svetski žandarm”. Trenutni odnos snaga prikazan je prilikom smenjivanja generala Silvija Macarolija pošto se usudio da optuži Amerikance za prljave “igre” na Kosmetu. Naime, rekao je da je glavni smisao “mirovne misije” na Kosmetu “grabež plena” i deoba “zona uticaja”. Platio je ceh, ali je očuvao oficirsku čast rečima: “Danas na Kosovu i Metohiji vladaju haos i nered, oličeni u bezobzirnom i surovom privođenju kraju etničkog čišćenja, likvidacijama, pljačkama, šikaniranju, zastrašivanju i progonu nealbanskog stanovništva. Amerikanci imaju svoje igre koje su različite od naše misije”.

Posustajanje pred kineskim zidom
Italijani su pokazali šta misle kada su u Milanu njihovi demonstranti bacili bombe na američki konzulat i palili američke zastave, dok su padale rakete na SR Jugoslaviju i objavljivanjem napisa u dnevniku “Republika”, u kojem su tvrdili da treba ujediniti sve glasove i snage koje su u stanju da urazume “američkog Gulivera”. Jan Peterson, ministar inostranih poslova Norveške, odbio je da primi državnog sekretaralj SAD, Kolina Pauela, u aprilu 2004. godine i saopštio pri tom da se norveške trupe povlače iz Iraka. Sada povlačenja najavljuju i druge evropske članice Natoa. Ne trebaa ni naglašavati sukob oko Međunarodnog suda za ratne zločine, gde su SAD i Evropa suprotstavljene kao na brvnu.
O odnosu SAD i Evrope može se zaključiti i na osnovu američkih stavova. Stroub Talbot, zamenik američkog državnog sekretara, obnarodovao je važan stav svoje administracije: “SAD “u principu” podržavaju aktivniju bezbednosnu ulogu Evropske unije, ipak, u Vašingtonu postoje ozbiljne sumnje, pa čak i zabrinutost, zbog vojnih planova evropskih saveznika”. Medlin Olbrajt je na skupu trilateralista u Lisabonu bila preciznija: “Američke trupe bi mogle da se angažuju u “gušenju konflikata u Evropi” i posle stvaranja snaga za brzo reagovanje Evropske unije”. Tako je, barem zasad, odgovorila na “evropski stav” objavljen u “Gardijanu” da će Evropljani morati da ostanu u Bosni duže od Amerikanaca.
U SAD, pak, nikad do sada situacija nije toliko izmicala kontroli. Doprineo je tome i Patrik Bjukenen, jedan od kandidata za predsednika SAD na listi Reformske stranke, koji je otvoreno rekao da su “ekonomske sankcije Bele kuće američko oružje za masovno uništavanje”, da je “bombardovanje Jugoslavije fatalna greška Natoa” (nije imao smelosti da kaže: Sjedinjenih Američkih Država – prim. autora) i da “SAD nisu imale šta da traže na Kosmetu, a kamoli da bombarduju suverenu državu”. Kurt Veldon, član Predstavničkog doma američkog kongresa izjavio je: “Bil Klinton je govorio laži i izvrtao činjenice o masovnim ubistvima na Balkanu, opravdavajući Nato invaziju na SRJ u proleće 1999”. Iako su to “vađenja” koja nikome ne pomažu, ona se na svojevrstan način pridružuju mišljenju Noama Čomskog da se SAD ponašaju kao bos mafije, zatim finansijera “Njujork tajmsa” koji tvrde da je agresija na Kosmet – spoljnopolitički debakl SAD i vlasnika “Vašington posta” koji smatraju da je američka hegemonija samouništavajuća. Istina sve više izbija na videlo. U knjizi pod naslovom “Imperijalna arogancija: Zašto Zapad gubi rat protiv terorizma?”, objavljenoj u SAD, piše: “Islamski teroristi ne napadaju Amerikance zbog načina života, već su besni zbog politike Sjedinjenih Država”. Major Isauja Vilson, američki vojni istoričar, jedan od planera rata u Iraku, dao je smelu izjavu za javnost: “Armija SAD načinila je niz propusta zbog kojih može da izgubi navodno dobijeni rat”.

Balkanski živi pesak
Koliko Amerikanci (ne)veruju u svoju spoljnu politiku pokazuje podatak da su oko zgrade Stejt departmenta u Vašingtonu postavljene debele betonske barijere. Međutim, mora se priznati da poneki Amerikanac zna dovoljno o sopstvenoj naciji. Alan Gor je rečima “Očekujem da što pre počne izgradnja mnogo moralnije Amerike, zasnovane na savesti, dobroti i pristojnosti kao i negovanju stabilne porodice” optužio svoju državu za nemoral, nesavesnost, zlo i nepristojnost. Ukoliko se ostvari želja Al Gora verovatno će veće šanse imati i, ko zna zašto izgovorene, ideje Henri Kisindžera: “Evropa treba da se otrgne od hegemonizma SAD... Amerika je dužna da prednjači u pružanju pomoći Jugoslaviji koju je razarala”.
Šanse su nagovešene i odlukom američkog senata za bombardovanje SRJ u odnosu 58:41 glas, a još više formiranjem grupe od 17 članova Kongresa koja je podnela Federalnom sudu tužbu protiv predsednika SAD, zbog toga što je u slučaju Jugoslavije prekršio američki ustav i Rezoluciju o ratnim ovlašćenjima.
Treba verovati da je u pravu Žak Širak kada tvrdi da “novi vek neće biti američki” i da je opravdana bojazan Endrjua Maršala, načelnika Odeljenja za procenu mreže, jezgra svih mozgova, kada kaže da “ne treba biti previše siguran da će Amerika svoje mesto na najvišoj tehnološkoj lestvici i globalnu dominaciju zadržati i u 21. veku”. Američki potop predviđaju eksperti i na osnovu neuspešnih testova čuvenog antiraketnog sistema.
U pohodu na svet “imperija zla – prljava Amerika” ima sve više unutrašnjih problema i sve uslove za istiniti haos. Zato na značaju dobijaju reči koje je Bilu Klintonu u neposrednom razgovoru uputio Papa Jovan Pavle Drugi. Naime, Karol Vojtila je zahtevao da SAD prekinu terorizam, bombardovanja, kriminal i da ne izgladnjuju pojedine narode u svetu.
Treba očekivati, da će posle balkanskog “živog peska” zapadna civilizacija, u prodoru na istok, izgubiti svoju moć pre “kineskog zida”, neprestano slabeći, uklinjena između ruskog i indijskog otpora pri prolasku kroz vavilonskaa “Božija vrata”, i da će se Srbi ponovo hvaliti da su prvi stali na put “apsolutnom zlu”.
Uostalom, ishod budućih ratova moguće je naslutiti i iz ocene Johanana Ramatija, iz jerusalemskog Instituta za odbranu Zapada: “Sjedinjene Države sada imaju malo neprijatelja, mnogo neprijatnih “partnera” koji traže prilike ne bi li poravnali račune, nemaju pravih prijatelja, a imaju – opasne iluzije.” •