17, Apr, 2014
Prevedi:
  • English
  • Srbica
  • Russian

Rusi obelodanjuju istinu o poreklu Srba putem srbskog obeliska sa uklesanim zakonima iz VIII veka pre Hrista!


 


U saradnji sa našom velikom patriotkinjom, Savom Rosić, koja sa ruskog jezika prevodi razna korisna štiva i knjige u korist osvešćivanja i buđenja srbskog naroda, objavljujem ovaj izuzetno značajan članak ruskog profesora i akademika V. A.Čudinova», koji upučatljivo govori o poreklu i postojanju nas Srba, u ovom slučaju radi se o VIII veku pre Hrista, a o tome govori stari zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziju, u današnjoj Turskoj. Položaj današnjeg Ksantosa možete pogledati na ovoj mapi».

E, sad, ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj “istoriji”, na Balkan u VII veku (626 godine) iz svoje prapostojbine koja se nalazila iza Karpata. Karpati su planine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km. preko Češke, Sovačke, Poljske, Ukrajine i Rumunije. Lokaciju Karpata na mapi Evrope možete pogledati ovde».

Ono što je najindikativnije za istorijsko postojanja nekog naroda je NjEGOV JEZIK, njegova pismenost i njegovo pismo.Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz VIII veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismu!Ovo je očigledan dokaz da su Srbi u VIII veku pre nove ere bili nastanjeni ne samo na prostorima male Azije, već i Balkana, budući da je Dragoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: “Kontinuitet Vinčanske civilizacije” (od mogućih hiperborejskih koraka do danas)” dokazao da su u TEHNIČKO-FIZIČKOM smislu “velike i masovne seobe” naroda u VII veku POSLE NOVE ERE bile neizvodljive! Taj deo možete skinuti i pročitati, a možete ga pročitati i sa ovog linka».

Ako su masovne seobe naroda u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u VII veku posle nove ere, onda su još manje bile izvodljive VIII veku pre nove ere, jer ako koristimno samo podatke zvaniče “istorije”, pre VII veka posle nove ere ništa se ne zna o Srbima, osim da su se “doselili na Balkan iz svoje prapostojbine iza Karpata”. Samo to, a šta su radili pre toga, od čega su živeli, itd… ništa se ne zna.

Budući da se po ovom uklesanmom zakonu na obelisku iz Sirbina, jasno vidi da su Srbi bili pismeni i postojali kao kulturan narod još u VIII veku pre nove ere, i ako bi se samo oslonoli i pratili podatke zvanične “istorije” i ovog saznanja o postojanju Srba još u VIII veku pre nove ere… ispada da su se srbi prvo sa prostora male Azije odselili na prostor iza Karpata, napustivši prostor male Azije, zaobišavši bliži Balkan, pa su eto odlučili, da se u VII veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno masovno presele na neku drugu lokaciju, da se spuste sa prostora iza Karpata, na Balkan, koga su zaobišli prilikom prethodne “selidbe” iz male Azije, i, od tada, oni po zvaničnoj “istoriji” postoje kao narod, iako postoje mnogobrojni verodostojni podaci o njihovom postojanju kao kulturnog i pismenog naroda, poput ovog uklesanog zakona na obelisku iz VIII veka pre nove ere, na njihovom jeziku, 1400 godina pre tog famoznog VII veka nove ere.

Naravno, kad se sve ovo izanalizira, pametnima je lako zaključiti da zvanična “istorija” debelo laže, po njoj “cap-carap”… i narod se preselio, masovno, kao kad pređeš ulicu, jer naprosto ne objašnjava ništa više o tome, kako se uopšte hranio taj narod prilikom te masovne seobe i kako je bilo moguće uopšte tegliti toliku hranu sa sobom prilikom prelaska tolike kilometraže, godinama i godinama… da se narod prehrani (žene, deca, starci, vojnici) budući da tada, u VII veku posle nove ere, neke iole napredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislima, a kamoli praksi, da bi se teglila tolika hrana i da bi se narod adekvatno i brzo selio, hranio, lečio, jer u pitanju je bilo hiljade i hiljade kilometara pešačenja.

Budući da je zakonik na obelisku preveo naš sveštenik Svetislav Bilbija (rođen 1907, u Bosanskom Grahovu, selo Ugarci), posle ovog prevedenog teksta, dodao sam video prilog gde naš istoričar i paleolingvista Radovan Damjanović govori nešto više o njemu. Svetski naučnici, istoričari, lingvisti i arherolozi, ni do dan danas nisu dešiforovali pismo Etruraca, naroda koji je živeo pre 3000 godina u srcu današnje Italije, a interesantno je to, da su za zvučnu podlogu radi dešiforovanja etrurskog pisma korišćeni svi mogući jezici, pa čak i jezici naroda centralne Afrike, jedino, gle čuda, u obzir radi dešifrovanja etrurskog pisma nije uzet srbski jezik, srbska ćirilica, ili još tačnije, srbica.

Čovek koji je dešifrovao etrursko pismo bio je Svetislav Bilbija koristeći srbsku ćirilicu, tumačeći etrursko pismo z desna na levo.

V. A. Čudinov, čiji je tekst Sava Rosić prevela, akademik je Ruske Akademije Prirodnih Nauka, predsednik je RAN (Ruska Akademija Nauka) komisije za kulkturu antičke i srednjovekovne Rusije, direktor je Instituta za za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju.

Sa ruskog prevla Sava Rosić

Izvor: Institut drevneslavяnskoй i drevneevraziйskoй civilizacii

Institut za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju

V. A. Čudinov

O srpskom kamenu iz Sirbina sa zakonima iz VIII veka

Istorijsko obaveštenje.

Slika 1. Opšti izgled obeliska iz Sirbina (Ksantosa) (4)

Sava Rosić, prevodilac ovog značajnog teksta.

„U Lici maloazijskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persijskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone. Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova (1). Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana, koje je Sarpedon doveo sa Krita i naselio u Lici (2). Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta (3)“.

Slika 2. Tekst na severnoj strani obeliska u Sirbinu prema prepisu Ernsta Kalinke (7)

„Stari Zakonik lički, koji je bio uklesan u kamenom obelisku u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu. Izgled ovog spomenika, gledano sa severne strane, prikazan je na slici 1, a na slikama 3. do 6. detaljnije su prikazane zapadna, južna i istočna strana. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka (5). Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitan je u celosti od strane Svetislava Bilbije, uz tumačenje drevnog srbskog jezika i pisma iz Lidije i Likije. Bilbija je najpre protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke (6) (str. 6 navedene Kalinkine knjige prikazana je ovde na slici 2, sa 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srbskim jezikom“.

Slika 3. Pogled na spomenik sa zapadne strane (severna je levo) (9)

„Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao ‘Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like – Likije pre 2.600–2.800 godina’, a kasnije protumačio čitljive delove zapisa i sa drugih strana. Taj radni materijal je objavljen u zborniku ‘Catena Mundi’ pod naslovom ‘Obelisk iz Ksantosa – Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba’ (8), gde su iskazi prikazani u obliku odredbi zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi“.

Slika 4. Natpis na obelisku iz Sirbina, pogled na južnu stranu (zapadna je levo) (10)

„Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika, koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević (13). Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svome sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su: (1) O upravljanju državom – zadatak države; (2) Humanitarne dužnosti države; (3) Sloboda zanimanja i rada; (4) Običaji i zakoni; (5) Izbor i osobine vođe; (6) Dužnosti boraca; (7) O neprijatelju i njegovom činjenju; (8) Mudre izreke i saveti; (9) Saveti predaka poljodelcima; (10) Saveti kopačima zlatne rude; (11) Lekarski saveti; (12) Krivična dela, postupak i kazne; (13) Vaspitanje dece; (14) O hrani i njenoj pripremi; (15) O hrani i kako se hraniti; (16) Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti.“

Slika 5. Natpis na obelisku iz Sirbina, pogled sa juga sleva i sa istoka zdesna

„Radi sticanja utiska o sadržaju zakonika sa obeliska u Sirbinu, navešćemo ovde pojedinačno samo neke od odredbi (one nose Bilbijine oznake strane i reda). Tako u delu nazvanom ‘O upravljanju državom; zadatak države’ stoji: 3-10: ‘O upravljanju ovđe međama – granicama države zavjet tu stvoriti, oslanjati se na stotine boraca, ovi se nužno hoće – trebaju… ‘, S-7: ‘Država ima zadatak pozivati na oružanu uzbunu kroz cijeli život’ itd.“

Slika 6. Deo natpisa na obelisku iz Sirbina (12)

Kad kamen govori – diskusije nema.

„Sa ova tri prikaza: kamen Rozeta, natpis sa Krita, Zakonik iz Sirbina, nismo iscrpli još sve materijalne dokaze u prilog stare srbske istorije, ima ih još podosta. Ali, za svakog normalnog čoveka, i ovo je sasvim dosta.

Ovo je ‘korpus delikti’, ovo su dokumenti koji su poput parnog valjka satrli sve falsifikate takozvane bečko-berlinske vatikanske škole. Imaju li još obraza ti naši bedni nordisti da se pojave pred srbskim narodom?

Čovek može da ne zna, iako neznanje nikog ne opravdava, ali, kada mu se pokaže i prikaže, a on i dalje neće da zna, onda – ili je lud ili pokvaren. Sve dok im nismo dali nepobitne dokaze mogli smo da na njihovo ponašanje gledamo kroz prste. Ali posle svega ovoga, oni koji i dalje hule na svoj narod verglajući kojekakvu neprijateljsku propagandu, njima je mesto na stubu srama!“

Tako Jovan Deretić završava svoj omanji pregled. Zasad mi još mnogo toga nije jasno, pošto će prevod sa savremenog srpskog teksta dokumenta na savremeni ruski sadržati mnoštvo grešaka, dok bi izvorni tekst (napola ruski), zapisan ćirilicom, bio vrlo zanimljiv za lingvističku analizu.

Grad koji se sada zove Ksantos.

Vikipedija o njemu piše: „Ksantos (grč. Ξανθος) – u davnini najveći grad i središte Likije, zemlje na jugozapadu Male Azije. Uporedo sa svetilištem Leton ruševine Ksantosa unete su u UNESKO-v spisak spomenika svetskog kulturnog nasleđa. Osnovan je početkom prvog hiljaduleća pre naše ere. Persijanci su ga 546. g. pne. zauzeli i sasvim srušili. Krajem IV veka pne. ulazio je u sastav carstva Aleksandra Makedonskog, a od 190. g. pne. bio član nezavisnog saveza gradova Likije (Likijski savez). Oko 180. g. pne. poznati su tirani Lisinije i Eudem. Brutova vojska ga je 42. g. pne. zauzela i ponovo srušila. Kasnije je ušao u sastav rimske provincije Likija (Lycia). Od drevnog grada sačuvan je samo mali deo, otkriven prilikom iskopavanja, između ostalog pozorište. Među najznačajnije sačuvane spomenike likijske kulture spadaju osobeni nadgrobni spomenici, kojih ima dve vrste:

  • uklesani u stene, bogato arhitektonski ukrašena tobožnja pročelja zgrada,
  • visoke grobnice na uzvišicama, u vidu kuća ili okružene kolonadama.

Najznačajniji spomenici te vrste su ‘spomenik harpija’ iz VI veka pne., nazvan tako po očuvanom reljefu na njemu, okružen stubovima, kao i ništa manje bogato ukrašen zidnom plastikom ‘spomenik nereida’ u vidu jonskog hrama na visokoj osnovi iz V veka pne. Oba spomenika spadaju u najvažnija dela maloazijsko-jonske kulture. Tu je pronađen i najveći spomenik likijske pismenosti – likijsko-milijska stela (oko 380. g. pne.)“.

Izgleda da ta stela i jeste Zakonik. Ovde su navedena i dva nova izvornika, (14) i (15).

Slika 7. Moje čitanje natpisa na osnovici obeliska sa juga

Moje čitanje natpisa.

Privukla me je osnovica obeliska, na kojoj sam video natpise. To je ista fotografija koja je i na slici 5, pogled sa juga. Na izbočenom kamenu s osvetljene strane može se pročitati dvaput napisana reč MASKA u dva reda (gornji red čitam u inverznoj boji). Niže i ulevo, na drugoj izbočini napisana je reč ЯRA (JARA). Još malo niže čita se izraz MIR ЯRA (JAROV SVET). Najzad, na ravnoj površini, na fragmentu u belom okviru, mogu se pročitati reči RUSЬ ЯROVA (RUSKA JAROVA – Ruska: stari naziv Rusije). Kao što se vidi, otkriveno je malo reči, ali se iz njih može zaključiti da je grad SERBINA, isti i SIRBINA, isti i KSANTOS u Likiji iskonski ulazio u Jarovu Rusku.

Slika 8. Moje čitanje natpisa na osnovici obeliska sa zapada

Gledajući sa zapada na osnovicu obeliska, vidi se niz likova. Najveći od njih se nalazi na bočnoj strani leve ploče i podseća na lava gledanog spreda, blago okrenutog ulevo. Na liku unutar okvira može se pročitati reč ROD, a ispod okvira – reč ЯRA (JARA). U donjem delu lava može se videti još jedan lik, muški, spreda. Desno od nosa može se pročitati reč ROD. Gore desno nalazi se malo muško lice spreda, nagnuto ulevo. Ispod brade je isti natpis – ROD.

Na desnom kamenu je ogroman lik spreda. To je mačja njuška. Na čelu je natpis MIR ЯRA (JAROV SVET), dole, na bradi – LIK MIMЫ (LIK MIME). Gornji desni deo tog lika obrazuje samostalan lik spreda, takođe nalik na životinjsku njušku. Na vrhu nosa i desno napisana je reč MARA. U okviru je napisano LIK ЯRA (JAROV LIK), a levo od okvira nalazi se nešto iskrivljeno muško lice spreda. Najzad, iznad levog oka mime Jara nalazi se omanje žensko lice oštrog nosa i brade, profil okrenut udesno. U visini brade može se pročitati natpis MARA ЯRA (JAROVA MARA). Smatram da to još nisu svi likovi i natpisi.

Slika 9. Ernst Kalinka

Razmatranje.

Jovan Deretić mi je poznat po njegovim nastupima na Međunarodnim kongresima o doćirilovskoj pismenosti. Sada on ima sopstveni sajt, tako da se možemo upoznati sa njegovim istraživanjima i pre nego što dođe na Kongres.

Ovog puta je podsetio na to da je u doba antike postojao grad Serbina (tj. „Srpski“) u Likiji (Ljudeji), koji je potom dobio naziv Ksantos. Tamo i dan-danas stoji obelisk sa mešovitim natpisom na rusko-srpskom jeziku. Nažalost, sada je natpis nečitljiv zbog toga što su slova mnogima, uključujući i mene, nepoznata. Taj natpis je pročitao Svetislav Bilbija, ali nisam pronašao na internetu doslovan prevod. Moguće je da se on čita upravo onako kako ga je taj istraživač pročitao, ali možda i nije tako. Međutim, meni je bila zanimljiva osnovica obeliska, na kojoj sam pronašao likove i natpise slične likovima i natpisima na kultnim kamenovima. Drugim rečima, te ploče su verovatno još starije od samog obeliska. Mala Azija je, ispostavlja se, ulazila u Jarov svet, ali da li je ulazila u Jarovu Rusku, ne zna se. Nejasno je i to da li postoji još neki natpis izveden istim slovima, takođe napisan na srpsko-ruskom jeziku.

Zaključak.

Broj svetih kamenova koje sam istraživao postaje sve veći, pa i na planu sekundarnog korišćenja.

Literatura

DER: Deretić Jovan S. Srbski Zakonik iz VIII veka p.n.e. 18. novembra 2010. godine. Sajt http://www.serbijana.com/Istorija/zakonik%20VIII%20vek.php

1 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.

2 Strabon: „Geographie“, XIV, 3.10, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.

3 Strabon : „Geographie“, XIV, 1.6, De l’Imprimerie Imperiale, Paris, 1805.

4 http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm

5 Kalinka Ernst: „Tituli Liceae, Tituli Asiae Minoris, Vindobonae“, collecti et editi auspiciis Academiae Litterarum Vindobonensis, v. 1-2, Denkschriften (Österreichische Akademie der Wissenschaften. Philosophisch-Historische Klasse) – Nr. 1-2

6 Sventon ( Svetislav) S. Bilbija: „The Mummy of Zagreb and other Atruscan, Lydian and Lycian Written Monuments“, pp. 70-105, The Institute of Etruscan Studies, Chicago, 1989.

7 http://lexicorient.com/turkey/xanthos03.htm

8 „CatenaMundi– Srpska hronika na svetskim verigama (zbornik)“, uredio Predrag R. Dragić – Kijuk, Tom II, s. 901-911, Ibarske novosti – Kraljevo i Matica Srba i iseljenika Srbije – Beograd, 1992.

9 http://en.wikipedia.org/wiki/Lycia

10 http://www.flickr.com/photos/profilacktisch/1744875911/sizes/l/in/photostream/

11 http://www.flickr.com/photos/sueandmartin/409040273/sizes/l/in/photostream/

12 http://www.flickr.com/photos/andreamichael/812268434/sizes/l/in/photostream/

13 „Obelisk iz Ksantosa: Zakonik pravnih, običajnih i moralnih načela Srba pre 2600 – 2800 godina), Likija (Mala Azija), preveo Svetislav S. Bilbija“, priredio Radomir D. Đorđević, Serbona, Niš, 2003.

14 Treuber O. Geschichte der Lykier, 1887

15 Houvink ter Cate Ph.H.J. The Luwian population groups of Lycia and Cilicia Aspera during the Hellenistic period, Leiden 1961.

**********

Kao što rekoh u mom predgovoru, sada ćete pogledati polusatnu emisiju o Etrurcima, o etrurskom pismu i Svetislavu Bilbiji koji je jedini u svetu dešifrovao etrursko pismo, koristeći srbsku ćirilicu…

Srpsko-srpski rečnik: Etrurci, etrursko pismo…

Link ka video prilogu na: http://www.youtube.com/
Video prilog možete skinuti prateći ovo uputstvo.

Autor ove emisije sa televizije “ART” o Srpsko-Srpskom rečniku je istoričar Radovan Damjanović, koji preko 30 godina istražuje tabu teme srpske istoriografije i paleolingvistike. Emisija je na Ju Tjubu već postavljana, ali iz 2 dela, ja sam te delove skinuo sa ovog Ju Tjub profila: http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=ZSqvFMunKS0 i spojio u jedan dokumentarac, radi kontinuiteta u praćenju.

Emisija je prikazana 2002. na TV “ART” i kao što to obično biva, čim neko počne da čačka i istražuje po dubljoj srbskoj istorijskoj prošlosti, naši dobro “vaspitani i izdresirani đaci” bečko-germanske i vatikanske “istorijske” škole, odmah to zabrane, tako da je emisija Radovana Damjanovića ukinuta.

Evo šta sam autor kaže o emisiji…

Radovan Damjanović, istoričar i paleolingvist:

“Ova epizoda iz serije Srpsko-Srpski rečnik govori o Etrurcima i tajni njihovog jezika i pisma. Otac Vojislav Bilbija govori o svom stricu Svetislavu koji je prvi pročitao i rastumačio etrurske natpise i to preko srpske ćirilice. Posle više od pola veka njegov rad još uvek nije komentarisan od takozvane “stručne” javnosti”. Za ostale informacije i nabavku knjige pogledajte sajt”: http://www.srpskosrpski.org/index.htm .

U jednom momentu Radovan Damjanović upita protojereja Vojislava:

“A recite nam, kako je glasilo ono etrursko pravilo čitanja”?

Vojislav Bilbija:

“to je izgledalo stricu, to je vrlo zgodno, stavio je, to je pečat jedan koji je preveden, ne znam gdje je nađen, u svakom slučaju kao baš prava naučna fantastika, ćirilice srpske, jer, on je stavio na naslovnu stranu knjige. To je okrugli pečat, koji kad se čita obrnuto, čita se z desna na lijevo, piše jasno, čak i mi možemo to da, bez ćirilice, znači piše na etrurskom:

Šti
Šta
Što
Šte

Jasno, ovaj.. čitaj kako je napisano. Znači Vuk Karadžić od pre gospoda Hrista…”

Slikovito rečeno, otac Vojislav je pričao o ovom:

Na kraju bih dodao ono što je i sam istoričar Damjanović istako, sami Rasenjani su sebe zvali “Raseni” , ne “Etrurci”, i po logici stvarti drugi narodi ih tako trebaju i nazivati zvanično, dok su rimljani rasenjane zvali “Etrurci”, što je apsurd, a tako se rasenjani po toj latinskoj istorijskoj školi i pominju u zvaničnoj “istoriji”, ne kako što oni sami sebe nazivaju, Raseni, već kako im drugi nadenu ime, a ti isti istoriopisci, sebe non-stop u istorijskim spisima zovu isto, istim imenima, samo “rimljani”, nemaju druga imena.

Jednostavno rečeno, tako je to kada se želi zamaskirati istorija nekom narodu, da se ne uđe u trag njegovog porekla i postojanja, nazivaj ih u spisima stotinom različitih imena i stvorićeš maglu, ali donekle, jer jezik i pismo ne možeš nikad oduzeti nekom narodu! JEZIK-BIĆE i njegovo pismo, siguran je i istiniti trag o njegovom postojanju, o postojanju Srba!

Po mom mišljenju, mi Srbi, Rusi i svi ostali slični narodi, koji cene samo istorijsku istinu, dokazivu neprikosnovenu istinu, trebamo ozvaničiti svoju sopstvenu istorijsku školu baziranu na svim mogućim relevantnim i verodostojnim istorijskim dokumentima, spisima, podacima, arheološkim nalazima, a pre svega po pruočavanju svojih jezika. Ne treba se uopšte obazirati na tu fabrikovanu “bečko-germansko-vatikansku “istorijsku” školu, ali ne treba ni bežati od naučnog polemisanja i sučeljavanja sa njom, ako oni to žele. Naprotiv, to im treba i ponuditi: dokumentovano, argumentovano, naučno, metodološki ispravno, budući da istoriske činjenice i podaci govore sami za sebe.

Ako oni to odbiju, ignorišući lako dokazive i vidljive istoriske dokaze o nečemu, o recimo postojanju Srba, Rusa itd… tvrdeći ignorantski da su oni “neprikosnoveni tumači istorije”, ne treba se zaista obazirati na to, držimo se mi istorijski DOKAZIVIH činjenica, na naučnom nivou, i prava istorijska istina će kad tad zauzeti primat na svetskoj pozornici naroda.

A do tada, bitno je da je mi znamo, obznanjujemo i poštujemo, zbog nas samih, da ne bi primat u našim umovima i psihama zauzela razarajuće pogubna
laž..!

Našo sam još jednu interesantnu emisiju gde je gostovao istoričar Radovan Damjanović, radi se o emisiji Mirjane Bobić – Mojsilović: “Pogodi ko dolazi na večeru – Radovan Damjanović“.
Pogledajte je: prvi deodrugi deotreći deočretvrti deopeti deo.



Kliknite dole za komentar
Hvala!

NAZAD

Pratite me i na twitter-u



Архива текстова