Plan albanskih separatista Kosova da uz podršku SAD i Evropske unije uguše srpski otpor na severu pokrajine poprima sve realnije obrise. Izjave vlasti Prištine i zaoštrene međunarodne diskusije o kosovskom problemu omogućavaju nam ne samo da izvedemo zaključak da albanski ekstremisti planiraju oružanu operaciju, nego i da predstavimo mogući razvoj događaja, raspodelu uloga, a i da ocenimo stepen međunarodne potpore koja je obećana premijeru Kosova Hašimu Tačiju i drugim bivšim glavešinama terorističke „Oslobodilačke vojske Kosova“.
Održano 22. januara otvoreno zasedanje Saveta bezbednosti OUN o Koosvu obeleženo je usijanjem strasti bez presedana. Po prvi put od vremena diskusija u leto 2007. godine (kada je Rusiji pošlo za rukom da baci u korpu razrađenu od strane Zapada rezoluciju o priznavanju nezavisnosti Koosva na osnovu plana specijalnog predstavnika Generalnog sekretara OUN Marti Ahtisarija) pozicije strana su sasvim jasno iskristalisane. Vodeće države upravo kao da govore različitim jezicima. Ako su Generalni sekretar OUN Ban Ki Mun, SAD i zapadnoevropske zemlje koje su ga podržale, pozvali - citiramo izveštaj Generalnog sekretara – na „fleksibilnost u radu na određivanju načina delovanja u pogleu učešća Kosova u regionalnim i međunarodnim mehanizmima i forumima“, Rusija i Srbija su u tome videli „istiskivanje“ OUN sa Kosova i legitimizovanje nezavisnog statusa pokrajine. Međutim, u centru javnih diskusija po prvi put se našao pripremani u Prištini takozvani plan za „konačno rešenje pitanja Severnog Kosova“. O tom je planu nekoliko dana pre zasedanja govorio premijer Tači, koji je izjavio da se dati plan priprema uz učešće međunarodnih predstavnika i da ima za cilj „jačanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti Kosova“. Ova, 2010. godina, trebalo bi da bude „godina konsolidacije kosovske države“ – obećao je Hašim Tači. Među osnovnim zadacima u planu je predviđena likvidacija srpskih organa vlasti i uprave, stvorenih u gradu Kosovska Mitrovica i srpskim opštinama koje gravitiraju ovom gradu, na osnovu izbora koji su održani maja 2008. godine u skladu sa zakonodavstvom Srbije. Sem srpskih predstavničkih organa, osnovni udarac će biti usmeren protiv srpskih policijskih organa i carinskih službi, koje danas koliko-toliko kontrolišu trafik preko administrativne granice Kosova sa ostalom Srbijom.

Razmeštene na Kosovu natovske snage KFOR pružaju albancima oružanu podršku. Prema raspoloživim informacijama, to pitanje je principijelno rešeno u toku ranije posete Prištini komandanta južnog krila NATO u Evropi, amneričkog admirala Marka Ficdžeralda. Po okončanju svojih pregovora sa kosovskim rukovodstvom i komandom snaga KFOR on je organe vlasti kosovskih Srba označio kao...“Opasnost po bezbednost“ Kosova. „Sva kršenja rezolucije 1244 Saveta bezbednosti OUN mi tretiramo kao opasnost po bezbednost. Pošto paralelne strukture vlasti nisu prihvatljive po toj rezoluciji, mi izražavamo zabrinutost“, - podvukao je admiral.
Posebna pažnja u planu Prištine poklonjena je međunarodnom pokrivanju pripremane operacije. Taj zadatak je staljen u nadležnost SAD i Evropske unije. Amerikanci treba da blokiraju pokušaje Srbije i Rusije da usvoje rezoluciju u Savetu bezbednosti OUN. Od Brisela se pak traži da još više pooštri pritisak na rukovodstvo Srbije kako bi ona odustala da podržava kosovske Srbe i zatvorila administrativnu granicu sa Kosovom za srpske dobrovoljce.
Što se tiče vremena izvođenja operacije, ona može biti realizovana već u aprilu. To će se dogoditi nakon objavljivanja rasplinutog savetodavnog mišljenja o statusu Kosova Međunarodnog suda OUN u Hagu i stvaranja na severu pokrajine „opštine Mitrovica“. U njenom rukovodstvu će biti angažovani albanci i manji broj Srba koji pristanu da sarađuju sa Prištinom. Poznati po svojoj prozapadnoj orijentaciji predsednik Srbije Boris Tadić je u svom izlaganju povodom antisrpskog plana Prištine, NATO i EU bio veoma oprezan. On je izjavio da „razrađeno u Prištini „konačno rešenje pitanja Severnog Kosova ne nosi ničeg dobrog onima koji tamo žive“. Još otvorenije se i žešće izrazio prvi zamenik stalnog predstavnika Rusije u OUN Igor Ščerbak. „Mi smatramo da u sadašnjoj složenoj situaciji treba odlučno presecati pokušaje – ma od koga oni dolazili – promovisanja štetnih koncepcija za Kosovo, koje ne samo da na najgrublji način krše rezoluciju Saveta bezbednosti OUN 1244, nego i provociraju napetost u pokrajini i tamo destabilizuju situaciju“.
U razrađeni plan, prema raspoloživim informacijama, umešali su prste ne samo članovi kosovske vlade, nego i rukovodilac Međunarodne civilne kancelarije na Kosovu Piter Fejt, koji je takođe na čelu kosovske misije Evropske unije. Ta je kancelarija otvorena u proleće 2008. godine – odmah nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja od strane SAD i vodećih zemalja-članica EU. U sastav datog organa (koji nije predviđen ni u kom dokumentu OUN) ulaze predstavnici 14 država EU i NATO, a takođe Švajcarska, koja se bavi praktičnom realizacijom na Kosovu „Ahtisarijevog plana“, koji je razrađen u briselskim koridorima, ali nije odobren od strane Saveta bezbednosti OUN. Karakteristično je da zastupnik Kosova na zasedanju Saveta bezbednosti OUN ministar inostranih poslova u separatističkoj vladi Skender Hiseni u svom izlaganju uopšte nije komentarisao plan za Severno Kosovo. A kada se pojavio pred novinarima, on je uvijeno saopštio da Misija Evropske unije na Kosovu i Međunarodna civilna kancelarija „ne promovišu nikakvu vrstu „konačnog rešenja pitanja Severnog Kosova“.
Analiza onog što se događa u poslednje vreme oko Kosova omogućava da se izvede zaključak, da se razrada scenarija za ugušivanje srpskog otpora obavlja na širem nivou, a ne samo na Kosovu. Po svojim osnovnim parametrima (nezadrživa oružana operacija uz podršku pseudomirovnih snaga NATO i EU, njena međunarodna političko-diplomatska logistika, korišćenje marionetske administracije) plan za „konačno rešenje pitanja Severnog Kosova“ korespondira sa onim scenarijem koji je predsednik Gruzije Mihail Sakašvili razradio za vojnu operaciju protiv Južne Osetije avgusta 2008. godine. Čak je i cilj oba dokumenta analogan (u prikazu Sakašvilija on je formulisan kao „uspostavljanje ustavne jurisdikcije“).
A još ranije – u avgustu 1995. godine – analogan scenarij je isproban u odnosu na krajinske Srbe. Hrvatska je protiv njih uputila regularnu armiju, a SAD i Evropska unija su obavili političpku logistiku. Uostalom, tada se ona pokazala suvišnom, pošto ni vlasti Jugoslavije, ni rukovodstvo Rusije realno nisu stali iza Republike Srpska Krajina, koja se gušila u krvi. Tadašnjeg jugoslovenskog lidera Slobodana Miloševića više je brinulo uklanjanje rukama međunarodnih posrednika sa opštesrpske političke scene Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koje je on bez osnova smatrao glavnim i najopasnijim konkurentima. Što se Moskve tiče, Balkan tada nije bio u sferi njenog naročitog interesovanja, i Moskva je ispoljavala tek delimično interesovanje samo za bosansko sređivanje.
Kako će se razvijati događaji ovog puta – veoma je teško reći. Jer sem kosovskog, na mapi novih balkanskih ratova moguće je pojavljivanje isto tako važnog za Srpstvo, Pravoslavlje i Rusiju bosanskog fronta. Njega je već obećao da će otvoriti predsednik Hrvatske Stipe Mesić, koji odlazi sa svoje funkcije 18. februara. On je izjavio da hrvatska armija treba da izvede vojnu operaciju protiv bosanske Republike Srpske, ako ona sprovede referendum o samoopredelenju po kosovskom obrascu.

(Nastavak sledi)
__________________________
Petar Ahmedovič ISKENDEROV, stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista «Vremja novostjej» i radio-stanice «Glas Rusije».